Za dete nisi debela, klempava ili mama s borama. Samo mama.

Mother and daughter
pixabay.com

Kuća i porodica

Za dete nisi debela, klempava ili mama s borama. Samo mama.

Kad se pogledaš u ogledalo vidiš sede, bore, šlaufe na stomaku, vidiš zgužvanu kožu na vratu, pege na rukama, sivilo kože i crnilo ispod očiju. Ono te pogleda i vidi sunce.

Ti se opet zagledaš u tog izdajnika ispred sebe – jasno vidiš da više nisi u cvetu mladosti i da se to još jasnije vidi.

Ponovo pogledaš u dete, ono vidi samo sunce.

Koliko sam puta pomislila da mi je imati tuđe oči, ruke ili grudi. Da bi baš meni sve to lepše i bolje stajalo. I da bih baš s tim tuđim bila kompletnija. Naizgled.

I danas to pomišljam, dok gledam kako više nisam ona neka ja. Pa to je i normalno! Ali, nije normalno to što radimo sebi, što sebe večno guramo u neke maratone. Umne, fizičke, estetske. I ne želim sada da vam pričam o tome šta je to lepota ili kako stići do nje, jer svako ima svoju lepotu, već ponešto o tome kako vas posmatraju neka dva oka. A o tome vredi razmisliti.

Majčina silueta je prvo što dete spozna i uspe da prati pogledom. Doduše, tad im izgledamo ništa drugačije od obične lampe. Ali, eto upravo u tome je poenta – mi smo im izvor svetlosti. I tako biva još dugo, zapravo, zauvek. Bez obzira da li je lampa nova, skupa, okrnjena ili bez sijalice.

“Ti si meni najlepša mama na svetu”, rekao mi je nebrojeno puta, ničim izazvan.

A ja se onda pogledam. Nemam dovoljno kilograma. Imam sve više bora oko očiju. Nemam više nekadašnji tonus mišića, ni obraze. Ni kosa mi nije onako lepršava kao nekada. Nemam više ni dobre noge. Al imam još tamnije podočnjake i još manje grudi. I još tanje ruke. I nemam zadnjicu kao nekada. I ne stoje mi više farmerke kao nekada. Ni suknja. Šminka više ne može popraviti sve.

“To ti baš kul stoji”, kaže ti on meni, a ja u čudu stojim i razmišljam kako mi stvarno kul stoji i kako on uopšte zna šta je to kul stajati.

I baš je to tako. On ne vidi ni moje male grudi, ni moje neimanje dupeta, ni to što ima razlog za kremu protiv bora oko očiju. On ne vidi da su moje ruke i noge tih dimenzija i da moje uši nisu baš najboljih proporcija. Za njega sam samo mama i samo to je važno. I zapravo i jeste. Šta njemu znače košarice F, ako nisam tu? Ili to što mislim da su mi noge nekad lepše izgledale u helankama, kad su njemu najvažnije onda kad ga voze na biciklu ili vode u šetnju ili šutaju loptu s njim?

Trebalo bi da učimo od djece. Da se češće prisetimo kako je razmišljati kao dete. Da mnogo više svet oko sebe posmatramo na taj način. Da razdvajamo bitno od nebitnog. Ona nas tome uče. Suštini i pravim vrednostima.

Nijednom detetu njegova mama nije debela, klempava, sa previše bora, sa preširokim kukovima ili pretankim nogama. Samo najlepša imenica na svetu.

Prosto k’o pasulj.

Piše: Jelena Pralica

Izvor: Lola 

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top