Trebali bi pročitati: Kako vikanje zapravo utiče na vašu decu

disobedience-1673196_1280
pixabay.com

Kuća i porodica

Trebali bi pročitati: Kako vikanje zapravo utiče na vašu decu

OVO bi trebao pročitati baš svaki roditelj, a posebno onaj kojem je vikanje postalo deo odgoja dece. I nemojte reći – ja nisam taj.

Možda baš vi i niste, ali onda ste u debeloj manjini, jer roditelji viču, ma koliko se god to sramili ili plašili priznati u javnosti. Svi mi znamo da se deci stvari moraju objasniti s puno strpljenja i bez podizanja glasa.

Ne kaže se uzalud ni to da će vas dete pre poslušati ako mu šapnete, umesto da viknete, ali većina roditelja to najčešće nikad i ne proba. No, jeste li ikada razmišljali o tome što dete sve čuje kada roditelj viče na njega?

O tome je nedavno za portal Fatherly progovorila doktorka Laura Markham, osnivačica Aha! Parenting te autorka knjige “Peaceful Parent, Happy Kids: How to Stop Yelling and Start Connecting” koja tvrdi da se deca mogu odgajati bez ijednog povišenog tona.

Doduše, u svojim uverenjima i više je nego realna i svesna je da mnogi viču, da katkad roditelj zaista ne znaju kako drugačije, posebno ako su umorni, puni briga i obaveza. Svejedno, kada pročitate što vam poručuje, nadamo se da ćete svoje vikanje zaista smanjiti na minimum.

I postati onaj roditelj koji viče samo onda kada je to stvarno potrebno. U tom slučaju ne postoje dokazi da ćete vikanjem na bilo koji način uticati na svoje dete, na njegov razvoj, samopouzdanje, ponašanje. Ali ako je vikanje svakodnevna pojava, tada morate znati kakve posledice može ostaviti.

I nećete ih primetiti odmah, ali one će izaći na videlo u školi, u višim razredima, u tinejdžerskoj dobi. I to zato što vikanje zaista nije samo vikanje. Što dakle dete “čuje” kada roditelj vikne: Bori se, pobegni ili se smrzni Laura Markham tvrdi kako vikanje neće ostaviti dugoročne posledice na mozak dece, ali kratkoročno će ga itekako promeniti.

Pojasnila je to ovako – kada s detetom pričate lepo, strpljivo, s puno osećaja, dete se smiri zato što je njegov mozak neurotransmiterima dobio poruku da je sada sve u redu. To isto radi i hemijska reakcija koja utiče na hormone, usled čega se dete počinje osećati ugodno i sigurno.

Onda je logično da se kod vikanja odvija suprotna reakcija, a to je posebno vidljivo kod dece mlađe od 4 godine, čiji se prednji moždani korteks tek počinje razvijati. Oni vikanje jednostavno ne mogu shvatiti kao odrasle osobe, jer primaju signale da su ugroženi, ne znaju se s time nositi, pa sledi automatska reakcija – bori se, pobegni ili se instinktivno smrzne.

Zato se deca te dobi često postavljaju kao da će vas lupiti kad vičete na njih, beže ili se samo zagledaju u vas.

A vi nastavljate vikati ne shvatajući zašto vas dete i dalje “ne čuje”.

Vikanje se ne pretvara u komunikaciju Iako mnogi roditelji misle da će povišenim tonom naterati dete da konačno stane, koncentriše se i posluša, istina je zapravo takva da se dete u trenutku povika prvo – isključi.

“To je logična reakcija svakoga od nas, no dok se mi veliki pokušavamo u takvim situacijama zaista koncentrisati, deca će kod vikanja prvo pokušati savladati vas. Manja će deca takođe poželeti automatski podići glas na vas, a starija će verovatno dobro okrenuti očima. To znači da ni jedni ni drugi nisu reagirali onako kako su se roditelji ponadali. I jedni i drugi će se automatski ‘zatvoriti’ pa neće ni poslušati kako treba.

Odrasli su jako zločesti! Svaki je roditelj svom detetu stopostotna potreba u životu – o njima brinu, hrane ih, kupaju, zabavljaju ih, oni su sigurna luka sve dok ne poviču. Tada se pretvaraju u čudovišta koja ugrožavaju njihovu sigurnost. Tako samo jednim povikom vaše dete iz pozitivnog uskače u negativno okruženje, samo zato što je to normalna reakcija deteta na ovakvo stanje, jer nisu još dovoljno zreli da se znaju nositi s vikanjem.

Čak i ako stalno vičete, dete se na to neće naviknuti

Iako se možda čini da dete usled vikanja ostaje zbunjeno, s pogledom u prazno, setite se one hemijske reakcije s početka priče. Oni se nisu navikli na vikanje, nego samo na “isključivanje” te su naučili da je vikanje jedan obrazac ponašanja koji im je samo naoko postao “normalan”. Ali nikada do kraja normalan.

Vikanjem ne postajete autoritet

Ima roditelja koji se trude vikati manje, ali u nekom trenutku verovatno pomisle “kako će dete znati da vam je prekipelo ako ne viknete?”

Rešenje postoji i puno je blaže od vikanja, a zove se – humor. Njime i dalje možete ostaviti dojam da se vaš autoritet ne sme propitivati, ali s malom dozom humora vaše će dete biti puno spremnije približiti vam se, poslušati vas i uvažiti što ste im rekli. S osmehom, s puno ljubavi i puno hemijskih reakcija koje će im reći da je sve u redu.

Kada je ipak u redu urlati

Kada detetu preti opasnost. Tada će dete automatski povezati povik s rizikom i stati na vreme – da ne ode pod auto, da se ne penje stepenicu više, da pripazi na teren po kojem hoda, da se ne tuče s prijateljem …

Tada će povik imati smisla. Tada i jedino tada.

Izvor: index.hr

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top