Zašto fantastični roditelji podižu depresivnu decu?

neraskidiva-veza-majka-i-cerka-7
pixabay.com

Kuća i porodica

Zašto fantastični roditelji podižu depresivnu decu?

Jedna psihološkinja, koja je bila tek na početku karijere, primala je veliki broj pacijenata od 20-30 godina koji su patili od anksioznosti i depresije. I skoro svi do jednog govorili su da njihove mame i tate sa tim nemaju nikakve veze, ili su čak navodili koliko obožavaju svoje roditelje. U opširnoj analizi ona je ponudila izvore problema svojih pacijenata.

„Kao novopečena mama sa malim sinom, znajući za sva ona istraživanja koja govore o tome koliko lako možete upropastiti svoje dete, vratila sam se školovanju i stekla diplomu kliničkog psihologa”, započinje svoju ispovest Lori Gotlib u američkom magazine Atlantik, prenosi portal Detinjarije.

Svoj posao prihoterapeuta započela je u uverenju da je glavni posao psihoterapije da se pacijentima nadomesti nedostatak razumevanja i empatije njihovih roditelja. A onda je dobila prve pacijente.

Posle par “školskih” slučajeva kakve je i očekivala, naletela je na pacijentkinju koja je bila sve osim osobe sa nedostatkom roditeljskog razumevanja. Zapravo, imala je “sjajne” roditelje, izvanredno obrazovanje, super posao, divan stan i svi oko nje su je razumeli i podržavali. A ona jednostavno nije bila srećna.

Dok je pokušavala da shvati svoju pacijentkinju izvan ustaljenih šablona, piše Lori, nešto čudno se dešavalo. Počela je da dobija sve više i više takvih slučajeva. Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti, imali teškoća da se posvete bilo kakvom cilju ili karijeri, mučili u vezama i uopšte patili od osećaja praznine i nedostatka svrhe. A njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze.

Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje. Mnogi su ih nazivali svojim najboljim prijateljima i hvalili se kako su oni uvek tu za njih. Nekima su roditelji čak i plaćali psihoterapiju.

U početku, Lori je sumnjala u njihove hvalospeve roditeljima – svi znaju kako se ispod površine svašta valja, pa zašto to ne bi bio slučaj i ovde? Međutim, sve je ukazivalo na to da oni zaista imaju roditelje pune ljubavi.

“Ukratko, njihovi roditelji bili su potpuno usklađeni sa svojom decom i postarali su se da ih provedu kroz sva iskušenja odrastanja. Prosto sam im zavidela kako su uspevali da budu tako fantastični.” opisuje ona.

“A onda mi je jednog dana sinulo: Da li je moguće da su njihovi roditelji činili previše? Bila sam tu i gledala rezultate upravo onakvog roditeljstva kakvo smo moji vršnjaci i ja pokušavali da primenjujemo baš zato da naša deca ne bi jednog dana završila na kauču terapeuta.” Tokom školovanja, fokus je uvek bio na nedostatku roditeljsog razumevanja. Niko se nije zapitao, šta ako su roditelji suviše dobro usklađeni sa svojom decom?

Moderno društvo je opsednuto srećom i roditeljima je glavni cilj da njihova deca budu srećna. Posmatrajući ovaj fenomen, moje kolege i ja zapitali smo se, da li briga roditelja da njihova deca nikada ne budu nesrećna tokom detinjstva vodi tome da oni kada odrastu nikada ne budu srećni?

Getlibova navodi primer iz svog roditeljskog iskustva, kada je razmišljala da svom četvorogidišnjem sinu izbegne da kaže kako je njena prijateljica umrla od raka, nadajući se da neće ni primetiti da je više nema. Ipak, odlučila je da mu kaže i naravno, sačekalo ju je puno pitanja na koje je strpljivo odgovarala. Sigurna je da je postupila dobro jer mu je pokazala da ima poverenja u njega da će umeti da se izbori sa tim i na taj način učinila ga emotivno sigurnijom osobom. Da mu je prećutala, poslala bi mu sasvim drugu poruku – da ne veruje da je on sposoban da izađe na kraj sa lošim iskustvima. A upravo je to poruka koju današnji roditelji redovno šalju svojoj deci.
Ona citira dečijeg psihologa Dena Kindlona koji upozorava da deca bez bolnih iskustava poput neprijatnosti, neuspeha i napora ne mogu da razvju “psihološki imunitet”, kao i Vendi Mogel, kliničkog psihologa i autorku knjige “Blagoslov odranog kolena” koja radi kao savetnik u školama širom Amerike. Mogel je primetila da poslednjih godina na koledže pristiže sve više studenata koje žargonski nazivaju “šoljice za čaj” jer su toliko krhki da doživljavaju slom čim bilo šta nije po njihovom.

Navedeni psiholozi smatraju da roditelji ne žele da njihova deca budu samostalna, jer sami pate od straha od odvajanja. Deca im služe da popune emotivne rupe u životima, i zbog toga nastavljaju da se upliću u živote svoje dece rešavajući njihove probleme i kada su ona uveliko zagazila u zrelost.

“Danas roditelji ne mogu svoju usamljenost da rešavaju u okviru zajednice, jer je ona oslabljena, sve više je razvedenih, pa se u begu od izolacije oni okreću svojoj deci”, objašnjava Den Kindlon. U nedostatku prijatelja, žele da im deca budu najbolji drugari. Takođe, oni imaju manje dece nego prethodne generacije roditelja, pa svako dete smatraju dragocenijim. Samim tim, od dece očekuju da im posvećuju više vremena, da više postignu, da ih više usreće.

Getlibova je razgovara i sa Džin Tvendž, autorkom knjige “Epidemija narcizma” koja se intenzivno bavila fenomenom “inflacije” samopouzdanja “Ono što počinje kao zdravo samopouzdanje vrlo brzo prerasta u nerealnu sliku o sebi i narcizam” objašnjava Tvedž. A sa narcisoidnim samopouzdanjem raste i depresivnost i anksioznost . “Narcisi su srećni kad su mlađi, jer se osećaju kao centar univezuma. Roditelji izigravaju njihove sluge koje ih vode sa aktivnosti na aktivnost i ispunjavaju im svaku želju. Neprestano im govore kako su specijalni i talentovani dok ovi ne poveruju da su bolji od svih ostalih.” objašnjava ona.
Međutim, kad odrastu, to postaje problem. Nisu u stanju da sarađuju sa drugima ili da se suočavaju sa ograničenjma. Na poslu očekuju da im sve vreme bude zanimljivo, jer su tako navikli. Ne sviđa im se da ih šef kritikuje niti da ne dobijaju stalne pohvale.

Getlibova navodi kao primer razgovor sa jednom učiteljicom koja je tražila da ostane anonimna jer roditelji očekuju da ona podržava njihovu vaspitnu filozofiju. Učiteljica svakog dana mora da se izbori sa roditeljima koji žele da se upliću u svaku razmiricu između dece, ne dozvoljavajući da ona bilo šta reše sama, pa čak ni to ko će sledeći da se igra sa autićem. Iako bi najradije deci koja krše pravila – svađaju se, gađaju itd . jednostavno rekla “Prestanite odmah!” ona to ne sme jer bi dobila otkaz. Umesto toga, ona mora da razgovara sa njima, istraži kako se osećaju, objasni im šta drugo mogu da učine sa tim osećanjima i pomogne da zajednički iznađu rešenje.

Deca ne pristaju na postavljena pravila, a roditelji pod izgovorom “uvažavanja detetovog mišljenja” odustaju od postavljenih granica. “Svake godine, roditelji mi dolaze da se žale: “Zašto moje dete neće da me sluša? Zašto ne prihvata ne kao odgovor? A ja im kažem: “Vaše dete ne prihvata ne kao odgovor, zato što ne nikad nije vaš odgovor”

Beri Švarc, autor knjige “Paradoks izbora” smatra da roditelji deci svakog dana daju toliko mogućnosti izbora, da deca ne samo da postaju razmažena, već i paralisana.

U studiji koju je sproveo sa svojim timom, decu je podelio na dve grupe i tražio od njih da nacrtaju sliku. Jednoj grupi je ponudio da izaberu između 3 floamstera, a drugoj između 24. Crteži koje su crtala deca iz druge grupe po ocenjeni su kao lošiji, što Švarc objašnjava time da su umesto na crtanje, deca sa više izbora bila fokusirana na biranje među mnoštvom boja.

Poenta je da se deca osećaju sigurnije kada je pred njima manje izbora, kaže Švarc, jer onda lakše mogu da se posvete određenim stvarima i ne misle na ostalo, što je veština koja će im biti potrebna u životu. “Ne kažem da deca ne treba da isprobaju razne stvari, već da im ponudite razuman izbor. Većina roditelja kaže “Možeš se baviti sa čim god želiš, možeš odustati kad god hoćeš, možeš probati nešto drugo ako nisi sasvim zadovoljan ovim” Nije ni čudo što kasnije tako žive svoje živote, stalno tražeći savršenstvo, ne shvatajući da je “dovoljno dobro” najbliže savršenstvu što se može dobiti.” Psiholog Den Kindlton misli slično: “Poruka koju šaljemo deci sa svim tim izborima koje im pružamo jeste da imaju puno pravo na savršen život”.

Getlibova poredi svoje detinjstvo u kome nije mogla baš mnogo da bira šta je za večeru ili šta će se raditi preko vikenda sa onim svog sina, pred koga uvek stavlja više mogućnosti. “Mi nismo ni očekivali da možemo mnogo da biramo, pa smo bili zadovoljni onim što bismo dobili. Kad bismo malo poodrasli, imali bismo više mogućnosti izbora i bili bismo im dorasli” Sada, kako primećuje Džin Tvendž, “decu tretiramo kao odrasle kada su mali, a kada napune 18 ponašamo se kao da su deca”.

Svoj osvrt na savremeno vaspitanje i njegove posledice, Getlibova završava jednom anegdotom iz svoje ordinacije. Naime, pošto je primetila dozu nelagodnosti kod jednog od pacijenata i pitala ga u čemu je problem, ispostavilo se da on ima konfliktna osećanja povodom dolaska na terapiju. “Moji roditelji bi se osećali promašeno kada bi znali da sam ovde” objasnio je. “S druge strane, možda bi im bilo i drago, zato što toliko žele da budem srećan. Zato nisam siguran da li bi bili zadovoljni što sam došao ovde da bi bio srećniji ili razočarani što već nisam srećan”.

Izvor: detinjarije.com

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top