Pismo oca Andree Bojanić, devojčice koju je pokosio sin Željka Mitrovića

1

Kuća i porodica

Pismo oca Andree Bojanić, devojčice koju je pokosio sin Željka Mitrovića

Savo Bojanić je otac Andree Bojanić, devojčice koju je na pešačkom prelazu, na današnji dan pre pet godina, pokosio Aleksandar Mitrović, sin Željka Mitrovića. Andrea je tada imala 17 godina, a on 20.

I dok se Mitroviću i dalje sudi za izazivanje saobraćajne nesreće u kojoj je Andrea stradala na licu mesta, u znak sećanja na nju, i na gubitak posle kog nema povratka pravoj sreći, Savo je napisao priču. Prenosimo je u celosti:

„Pet godina se nanizalo. Čitav jedan život se odigrao.

Mrzim povratke skoro koliko i rastanke, i osim tebi, jedino se još noći vraćam kao verni sluga.

Tako ona i ja zajedno zalivamo svaku pomisao i pravimo novi svet u iščekivanju izlaska Sunca.

Zahvalan sam zvezdama na njoj, a njoj na tebi. Muka mi je od reči koje pamtim dugo, dugo i koje urezujem po zidovima vlastite sobe. Ispred mene je zid, onaj koji me uči da nikad ne treba biti tako jak da ga srušiš. Moraš da naučiš da živiš s tim zidom. Od njega nije teško napraviti neku novu dimenziju. Obojio sam ga u neku nežniju boju, onu koja mi neće donositi gorčinu. Sedim na klupi, tamo gde se sastaju oni koji počinju i završavaju. Tamo, gde se sastajemo ti i ja.

Život mi nije dao priručnik i nikakvo objašnjenje u vezi tebe…

Kad si se rodila: “ Čestitamo ! Majka i devojčica su dobro. Imaćete pravog borca u kući ! „

Foto: Facebook / Facebook

Ma, daj ćale… Ali bio si tu ti. Gledao si me kroz prozorčić na vratima i mahao si. I bio si nasmejan. Medicinska sestra te je odvukla i rekla da nema potrebe da više budeš tu, jer ću ja da spavam i biću velika, jednog dana. Ali, ja se ni tad nisam osećala kao neko ko će biti veliki. Osećala sam se maleno i nisam želela da spavam. Sve je bilo blaže i lepše dok se ti smeješ. Pa makar kroz prozorčić. Bilo je potrebno da ti budeš tu.

A, kad si stradala, sedeo sam i pitao se: “ Kako je moguće da život ne diše i da sve je stalo ?“

Znaš, nedostaje da te zagrlim i šapnem: “Ćero, ovaj frajer ti je super!” Dečaci iz tvojih priča nemaju pojma koliko su srećni, što su makar na kratko bili deo tvog sveta. Meni nedostaješ još više, jer puno je stvari, onih običnih i svakodnevnih, s kojima smo znali da se dosađujemo. Nedostaješ na pomisao o tvom prvom pijanstvu od dve votke i pevanja po ulici i tadašnjeg fenomenalnog smeha prilikom opisivanja lepotice u bundi, koja je plakala na narodnjake. Koristili smo te naše male talente i od njih pravili najlepše ludorije. Ljudi su voleli da nas slušaju ili gledaju. Jedni su mislili da je to umetnost, drugi da smo budale, dok su se svi ti, divili tim „emocijama“, a mi smo se samo dopisivali. Do krajnjeg cilja – ugovaranja sledećeg tajnog susreta i osvajanja novog zabranjenog vidjanja.

Vidiš, a meni nedostaje da ti njuškam bradu, da te ljubim u nos i budim te. Otvaraš oči, gledaš me, smeješ se. Kad na to pomislim, više me ništa ne boli. Rezovi nisu važni sve dok si ti tu. Ni 5 godina posle, ja i dalje, u tim nedostajanjima, nisam odrasla. I kontam da ne moram. Jer imam nekog ko me voli tako „neodraslu“. Nekog ko se smeje onda kad mu i nije do toga, samo da bi bio jak za mene. Nekog u čijem bih zagrljaju i dalje bila malena, a opet najveća na svetu. Sećam se, da sam jednom ostala u stanu zbog prehlade. Hodala sam po njemu i razmišljala o tebi. Naslonila se na prozor i tamo si bio ti. Na parkingu ispod moje sobe. Od stotinu soba ti si pronašao baš tu, jednu jedinu, gde sam bila ja. Mahao si i smejao se. I bilo je lakše. Bol je bila blaža dok se ti smeješ. Bilo je potrebno da budeš tu.

Pre nego što odeš, imao bih nešto da ti predložim, jer si velika.

Vidiš mene da nisam neki lik. Bio sam okružen onim što život ponudi i što samo jednom dobiješ. Tako i ti, dopuštaš da te dodiruju rukama tuge. Zato nemoj da dopustiš da te opet dodirnu. Ne slušaj šta ti govore. Nema potrebe za tim. Znaš da će jednog dana opet doći neko tuđe, odbeglo i poluprazno srce koje će tražiti mir. Nemoj da maštaš o moru, mestima na koja trebaš poći i ugasiti sve one lampe na obali… Priča je prošla! Ne gledaj u stranu, možda vidiš nekoga ko će ti sve one boje obojiti opet crnom. Uništiće tako lepu sliku koju si tako marljivo stvarala. Površni su, puštaju te da ih zagrliš, a onda te puste. Uzeli su ti reči i sve što si napravila lepšim i boljim. Ostaćeš zagledana u jednu julsku noć i ispraćati još jedno leto. Zaboravi da je ikada bilo neko proleće, da te neko pustio da postaneš deo priče. Prestani da krivicu tražiš u sebi. Nema je, nikad nisi ni bila kriva. Nije šala da uništavamo ljude koje volimo. To nije kliše, već stvarnost. Zato su ljudima potrebni ti sitni crvi, koji će biti tu da ispričaju neku lokalnu priču i poruše sve te miline novog dana. Kreni i ne misli, pusti druge da vole ono što si stvorila. Verujem da neće biti dovoljno snažni da čuvaju taj sjaj. Ti nisi neka sitna duša koja može da voli baš svakog crva koji te pogleda nežno. Pusti da prođe, kao i oluja u zoru. Potrebno je da osećaš da bi živela punim životom. Jedino tako tvoj svet neće prestati da priča i da živi. Već čujem i škripu olovke dok pišeš, uz prkosni osmeh: “Ovaj život nije bio dobar, idemo na sledeći!”

Dobro čuješ, ćale !

Opalio si me životom po sred čela. Nedostaješ mi baš kao što i ostaloj deci, ovde, nedostaju njihovi roditelji i porodice. Nas ovde ima mnogo i tu smo negde oko vas.

Anja, nikad mi neće biti jasno zašto sam te upisao na kurs letenja, da bi sad mogla da se družiš sa Petrom Panom.

A, ti ćale, nemoj da se stidiš kad pričaš sa praznom stolicom ili fotografijom. Tebi barem ne moram da objašnjavam da sam uvek tu. A svet neka misli… Guraj našu priču, naše vizije o svetu za decu. Vuci napred i gore. To su dva jedina dozvoljena pravca. Da, i ne brini. Čuvam osmehe od zaborava.

Minut po minut prolazi, suza po suza iz oka, ističe.

Zaklopio sam onu zadnju koricu gde piše: ‘Sve prolazi ali sve se ne zaboravlja.'“

Izvor: Noizz.rs

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top