Budi svoja, jer je to milion puta važnije od toga da budeš nečija

Kažu da je XXI vek.
Kažu i da će za sedmicu 8. mart.

Piše: Jelena Despot

Datum koji slavi žene. Datum kada će neke žene prvi i jedini put u godini dobiti cvet. I ništa više. Ni hvala. Ni podršku. Ni zagrljaj. Možda neki ovlaš poljubac u obraz onako kako ljubiš rodbinu kada ti dođe u goste.

I koga briga. Uvek možeš da voliš samu sebe. I da kupiš sebi cveće baš onakvo kakvo želiš. Problem je što to ne činiš i što se ne voliš.

Ovih dana sam saznala da postoje emancipovane obrazovane žene koje moraju pitati muža da troše svoje plate?! One žene koje moraju od muža tražiti dozvolu da kupe cipele ili haljinu. One koje ne smeju da troše svoj novac jer tom nekom nije po volji. Taj neko je njen muž. Onaj ko bi trebalo da je voli. A kakva je to ljubav u kojoj imaš potrebu nekog da kontrolišeš?

Zašto bi, o zaboga, uopšte pitala svog muža, šta možeš da kupiš od novca koji si sama zaradila? Zašto? Može li neko da pokuša da mi da smislen odgovor? Zašto si se udala za muškarca kojem moraš da opravdavaš kako trošiš novac koji zaradiš? Da od njega tražiš dozvolu da pošalješ novac majci ili ocu. U XXI veku? I ti takva slaviš 8. mart. Nadaš se nekom karanfilu ili kozmetičkom setu iz obližnjeg supermarketa. Umesto da šutneš kretena koji želi da te vrati sto godina unazad.

Ponekad mislim da žene zapravo žele da budu tlačene, jer drugog objašnjenja za nebuloze koje trpe, nemam. I ne moraš da trpiš ništa što ti se ne trpi. Ne moraš dok imaš ruke i noge, i mozak da misliš. Problem je što misliš da je lakše kad ne misliš, a nije. Nije zbog neke tvoje kćerke koja će gledati tebe i misliti da je u redu da zarađeni novac donese kući svom gospodaru, jer to tako treba i jer će on bolje ekonomisati od tebe.

Ma ko može da mi zabrani da kupim pete cipele ovog meseca ako sam ja za njih radila? Ko može da odredi da li mi nešto treba ili ne treba, ako sam ja zaradila? I ko uopšte može da se usudi?

Ništa me na svetu ne može naljutiti kao žena bez samosvesti. Da li sam se tako rodila ili su me tako odgojili ne znam, ali sam od malena znala da mogu sve kao i brat i da na sve imam jednako pravo. Kada je hteo da me naljuti, brat bi mi sugerisao da nešto treba da uradim „jer sam žensko“. To je bila njegova mala igra u kojoj je želeo da me isprovocira, znajući da tek tada to nešto od mene neće dobiti.

Ne pristajem da u ovom svetu imam manja prava od bilo koga. Muškarca ili bilo koje druge žene. I ne mogu da razumem zašto bi se neko odricao svoje slobode. Da živi, troši, radi, i da se voli.

Muškarac treba da bude tvoj partner, jednak, a ne tvoj gospodar ili tlačitelj (osim ako nemate takve seksualne preferencije). I sasvim je OK da trošiš ono što zaradiš, da kupuješ ono što poželiš, da budeš slobodna.

Da uživaš u sexu. Da ne lažeš ni sebe ni njega kako ti je prvi, ili drugi, ako nije. I da te baš boli dupe šta kasaba misli o tvojoj čestitosti, jer ne živiš zbog kasabe, već zbog sebe.

Da sa svojim prijateljicama komentarišeš nekog zgodnog tipa, jer budi uverena da i on komentariše sise i guzice sa svojim drugarima. I nema potrebe da to od njega sakrivaš jer se ni on ne trudi da sakrije od tebe.

Možda su moja i tvoja baba morale da trpe ta sranja, ali ti i ja ne moramo. Ti i ja imamo pravo da budemo što god želimo. Pa nemoj od svega toga birati da budeš glupača. Duguješ to onima pre sebe koje su se borile da danas pred sobom imaš milion opcija.

I ko jebe karanfil kad sebi možeš kupiti najlepše cveće koje želiš. I budi svoja, jer je to milion puta važnije od toga da budeš nečija.

Izvor: Lola