Ne pravi šalu od žene

Iskovana u kalupu seks simbola, Monroe je zapravo bila seks žrtva. Njene se priče prisećam danas jer – koliko još kolica ispred Sabora, poticanja silovatelja i muškaraca koji jašu na maternicama žena, žena koje dele na dve podvrste – prvo seksualne objekte, a zatim strojeve za rađanje?

“Ono što zapravo želim reći jest:  Svetu danas treba stvaran osećaj zajedništva. Svi mi: zvezde, radnici, crnci, židovi, Arapi. Svi smo mi braća. Nemojte napraviti šalu od mene. Završite intervju s onime u što verujem”. To je poslednja stvar koju je u poslednjem intervju u svom životu izrekla Marilyn Monroe. Ali, kako tvrdi Patricia Newcomb, Marilyna prijateljica i tajnica, ta izjava u konačnici nije uvrštena u intervju. Marilyn je, kroz lik od njenog dela stvoren, kao i za života, često završavala upravo u scenarijima kojih se najviše bojala – don’t make me a joke.

Mračnom šumom kojom je Monroe koračala – Hollywoodom, ovih se nedelja prolomila vest o stotinu zala poznatog i uticajnog producenta Harveya Weinsteina, a sve je počelo kad je New York Times krenuo raskrinkavati njegovu mrežu laži i seksualnih zlostavljanja –  koja se navodno plela čak trideset godina. New York Times je objavio priču koja je nastala dugotrajnim novinarskim istraživanjem, intervjuiravši njegove trenutne i bivše zaposlenike, gledajući sudske spise, prepiske e-mailom, korespodenciju unutar Miramaxa i tvrtke Weinstein Company, koje je Weinstein vodio.

Način na koji su pojedine žene istupile u slučaju Weinstein i objašnjavale dosadašnju ćutnju – ćutnju iz osećaja srama i krivnje, podsetio me na Monroe. Tačnije, jasno je ocrtao obrise onoga što bi se moglo nazvati pukotinama priče o Monroe. A te su pukotine sadržane upravo u onome don’t make me a joke, u vapaju da je se shvati ozbiljno, u vapaju koji, ako biva ignorisan, vodi do daljnje nesigurnosti, produbljenja osećaja srama i osećaja krivnje.

Priča o Monroe odzvanja mi ove nedelje tj i dok Vice Batarelo iz udruge Vigilare s dvanaest dečjih kolica ispred Sabora poručuje kako i silovane žene moraju roditi, jer “zašto bi dete bilo kažnjeno zbog zločina koji se dogodio?”, a ministar zdravstva Milan Kujundžić novinarima govori kako “život počinje začećem”, dok o pitanju ratifikacije Istanbulske konvencije pak komentira kako “nije upoznat”.

Kako uopšte ide ta priča i zašto je i danas bitna, barem na simboličkoj razini?

Kada je Marilyn bila dete, njena je bolesna majka Gladys institucionalizovana. Nakon toga je Monroe promenila 11 domova, a jednu godinu je provela i u sirotištu u Los Angelesu. Kada je s devet godina završila u sirotištu, bunila se i insistirala da nije siroče, da ima majku – to je tvrdila do kraja života, uvek kritikujući način na koji je njena majka institucionalizovana i takav pristup lečenju psihičkih bolesnika.

Svoje je detinjstvo u beleškama iz 1962. godine opisala kao “nedostatak bilo kakve dosledne ljubavi i brige. Rezultat je bio nepoverenje i strah od sveta. Kakva je korist bila od svega toga? Ništa osim onoga što me to iskustvo naučilo o osnovnim potrebama mladih, bolesnih i slabih… Osećam veliku povezanost sa svim prognanima i progonjenima na svetu.”

Ono što leži duboko u srži detinjstva Marilyn Monroe, gusto i mračno, ruku pod ruku s neimaštinom i manjkom porodice, jest seksualno Trilling ističe i nedostatak prijatelja kod Monroe, posebno žena, “za čijom je zaštitom i podrškom njena ekstremna ranjivost vapila tako izravno”zlostavljanje. U knjizi Lois Banner Marilyn: The Passion and the Paradox, analiziran je način na koji je posleratna mizoginija i seksualno licemerje utu+icalo na oblikovanje lika i dela Monroe. Banner donosi hroniku odrastanja Monroe, seljakanja iz jedne udomiteljske porodice u drugu, tumači evangelizirani odgoj kojemu je Monroe bila izložena i naposljetku – brojne slučajeve seksualnog zlostavljanja u periodu odrastanja.

Na primer, u dobi od jedanaest godina Monroe je usvojila najbolja prijateljica njene majke Grace McKee i njen novi muž, Ervin Silliman, “Doc” Goddard. Doc je Monroe opetovano seksualno napadao, što ju je prisililo da se preseli. Drugi slučaj se dogodio kada je bila u srednjoj školi, poslana da živi s jednom od svojih teta u Kaliforniji, gde ju je na kraju zlostavljao jedan od tetinih sinova, pa se ponovno odselila.

Prema knjizi Barbare Leaming Marilyn Monroe, skeptici su Monroe često pitali zašto o zlostavljanju nije progovorila ranije u životu, zašto je čekala. Kako se to pokazuje i u slučaju Weinstein, nije neuobičajeno za osobu koja je bila zlostavljana da o zlostavljanju ne progovori (posebno ako su s druge strane moćnici koji te olako mogu ušutkati), ili da pak progovori tek kasnije u životu. Presudnu ulogu u čitavom procesu često ima podrška, primarno podrška drugih žena – koje su same bile zlostavljane i o tome otvoreno svedoče, prelazivši iz žrtava u svedokinje i borkinje.

Marilyn je bila izneverena i od strane žena – neposredno nakon njene smrti, jedna od retkih koja je o Monroe pisala s empatijom bila je Diana Trilling, koja je žalila zbog ismejavanja Marilynine želje za obrazovanjem i njene hiperseksualiziranosti koja je ostavila “veliku prazninu gde bi joj istinska seksualnost pružila osećaj za sebe kao osobu”.

“Ono što proizlazi iz našeg ruganja jest neverica da bi neko ko je toliko seksi trebao čitati Dostojevskog. Ideja da bi neko sa seksualnim prednostima Marilyn Monroe hteo išta drugo osim voditi ljubav oduzimala nam je nagrađivanu iluziju, iluziju da je dovoljno seksualnih mogućnosti zapravo dovoljno svega”, piše Trilling. Trilling ističe i nedostatak prijatelja kod Monroe, osobito žena, “za čijom je zaštitom i podrškom njena ekstremna ranjivost vapila tako izravno”.

Dugotrajni učinci osećaja da osoba nema vrednosti osim seksualne – teret su koji je Monroe toliko očigledno delila s brojnim drugim ženama svoga vremena. Dodatno, za osobu koja je bila seksualno zlostavljana, pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, osećaj isključivo seksualne vrednosti neretko ostaje doživotan teret – način na koji osoba sama sebe procenjuje, ostvaruje i valorizuje.

Monroe zbog toga nikada nije bila subjekt vlastite seksualnosti, već objekt sveprisutne seksualizacije. Iskovana u kalupu seks simbola, Monroe je zapravo bila seks žrtva.

U jednom od intervjua, Monroe se prisetila i glumica Jane Fonda, progovorivši upravo o načinu na koji ju je oblikovalo seksualno zlostavljanje i koliko je u javnom prostoru i u društvu uvek gravitirala ženama – i djeci.

“Ključno za razumevanje Marilyn jest to da je bila seksualno zlostavljana. To menja sve. Kako se događa s devojkama koje su zlostavljane u detinjstvu, u njoj je rano bilo  te seksualne energije koju su muškarci odmah primećivali, ali je zapravo bila uplašena i krhka, slomljena od početka. Volela me zato što sam i ja bila takva. Sećam se jedne proslave kod Leea Strasberga. Marilyn je ušla u prostoriju, a muškarci su počeli drhtati od želje, ali ona je odmah prišla meni. Kao da se sa mnom osećala sigurno.. Ako je u prostoriji bilo dece, kada bi bila kod nekoga za vikend i prisutna su bila i deca, čitavo bi vreme provodila s njima. Nije se osećala sigurno na ovom svetu i bila je iskorištavana”, priča Fonda.

U svemu tome Monroe je naposletku  ostala i nedostojna kreiranja vlastitog narativa. Baš kao i Ana Magaš. Baš kao i brojne žene koje je zlostavljao Harvey Weinstein.

Pitanje je – koliko vremena treba proći da se žene shvati ozbiljno? Koliko vremena dok nam (svima nama) odgovor ministra “nisam upoznat” – na pitanje o ratifikaciji konvencije koja je ključna u sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u obitelji – ne bude apsolutno neprihvatljiv?

Koliko još kolica ispred Sabora, poticanja silovatelja i muškaraca koji se uvlače u maternice žena, žena koje su spremni podeliti na dve podvrste –  prvo seksualne objekte, a zatim strojeve za rađanje? Koliko još raznesenih ljudi jer DORH procenjuje da šesnaestogodišnjakinja nije izričito rekla “ne” muškarcu koji ju je bacao na pod u šatoru i silovao? Koliko još nedovoljno silovitih silovanja, na svim razinama?

Članak je objavljen u sklopu projekta “Vladavina prava” koji sufinancira Agencija za elektroničke medije (Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija).

H-alter.org – Ivana Perić