Psihoterapeut, trener i predstavnik za transakcionu analizu u Evropskoj asocijaciji za psihoterapiju Marina Banić za Nedeljnik analizira šta znači dobar i loš brak i šta je izlaz iz ovog drugog
Zbog čega ljudi ulaze i ostaju u emocionalnim aranžmanima koji su pogubni ili bar depresivni po njih? I šta da radimo sa onim perfidnim zlostavljačima u priči o progoniocu i žrtvi u psihičkom smislu, u trenutku kad imamo toliko onih koji ubijaju žene po Srbiji? Psihoterapeut, trener i predstavnik za transakcionu analizu u Evropskoj asocijaciji za psihoterapiju Marina Banić za Nedeljnik analizira šta znači dobar i loš brak i šta je izlaz iz ovog drugog
Razgovarala Zorica Marković
Otac transakcione analize, psihijatar Erik Berik, jedan od najboljih analitičara ljudskog ponašanja, nazvao je brak “ozvaničenim teškim odnosom koji samo u ovoj zemlji (SAD) proizvodi oko petsto hiljada razvoda godišnje”. To je bilo šezdesetih, kada je pisao knjigu Koju igru igraš, bestseler o funkcionalnom i disfunkcionalnom obrascu ponašanja, a od tada se ta cifra progresivno umnožavala, ne samo u Americi. Kao i broj onih zlostavljanih žena, koje su krajem novembra morale da dobiju svoju nedelju da bi društvo obratilo pažnju na njih.
“Pouka koja se iz ovoga može izvući je da bi najbolji lek protiv razvoda bio potpuno ukidanje braka”, napisao je Bern svojevremeno. Ipak, sav njegov trud bio je usmeren na to da shvatimo zbog čega se neki odnosi komplikuju, a samim tim i da ih rešimo. Brak je institucija koja se odavno drži na gredama iščupanim iz temelja, ali ne nestaje. Ako smo dobili sve odgovore na pitanja zbog čega se ljudi razvode — pa i onaj najtrivijalniji “nepomirljive razlike”, pravo je pitanje kad brak počinje da biva loš? Zbog čega ljudi ulaze i ostaju u emocionalnim aranžmanima koji su pogubni ili bar depresivni po njih? O tome za Nedeljnik priča psihoterapeut, trener i predstavnik za transakcionu analizu u Evropskoj asocijaciji za psihoterapiju Marina Banić.
Šta podrazumeva dobar brak? I kako dolazimo do toga da jedan brak koji dobro počne, postane loš, onaj koji se preživljava ili u kojem se “ostaje”?
Dobar brak podrazumeva odnos dveju jedinki koje su relativno autonomne, mogu da žive nezavisno jedna bez druge, a koje u zajedničkom odnosu nalaze interes svog duhovnog, profesionalnog i emocionalnog razvoja. U lošem braku pak ljudi opstaju zbog potrebe, jer se osećaju neadekvatni i nepotpuni kad su sami, zato što smatraju da samo u braku mogu da ostvare svoju predsvesnu motivaciju, kao što je potreba za statusom, sigurnošću, bliskošću, zaštitom, smatrajući da ukoliko su nezavisni, samostalni, tu vrstu motivacije ne mogu da realizuju sami. Nažalost, ovakva vrsta predsvesne motivacije dovodi do emocionalnog nezadovoljstva partnera i rezultira udaljenošću, konfliktima, pa čak i fizičkim obračunima, zbog toga što se osnovna funkcija nije realizovala, a to je kvalitetna intimnost. Ljudi zbog toga igraju igre jer nisu u stanju da realizuju intimnost na autentičan način, a svaka igra u psihološkom smislu predstavlja adrenalin stimulaciju i određenu psihološku stimulaciju koja je mnogo bolja od distance, ćutanja, od nemanja kontakta, od samoće.
Da li je ljudima teško da prihvate realnost braka zbog svih onih slika o idealnim parovima i romantičnih komedija koje su učinile da verujemo da će se pojaviti taj neko ko će iz korena promeniti naš život?
Zapadna civilizacija, naročito romantičarski period u književnosti, umetnosti, jeste doveo do stvaranja jedne mitološke slike o idealnoj ljubavi, koja sama po sebi nije loša. Ono što nije adekvatno, jeste što onda ljudi ne mogu da prihvate realnost sa svim njenim bojama i teškoćama, koje ponekad nastaju u zajedničkom životu. Ti neprijatni trenuci se identifikuju sa nemanjem ljubavi, sa distancom, sumnjom da je partner zainteresovan za nekog drugog i otvara se začarani krug distance, laži, pa i prevare. Budisti bi rekli da smo robovi svojih snova i iluzija. Ukoliko ne možemo da živimo realnost sada i ovde, i rukovodimo se nekim idealnim slikama koje nam služe za samomučenje, onda u svakom slučaju bajke u koje verujemo kreiraju našu nesreću a ne sreću. Problem sa iluzijama je što ljudi u nekom pasivnom očekivanju veruju da će neko sa strane ili nešto promeniti njihov život, ili partner, a to se nikada ne dešava.
Šta su karakteristike dobrog braka?
U zdravom braku najvažnija karakteristika je prihvatiti realnost takvu kakva jeste. Preduslov da se prihvati partner i odnos sa njim jeste prihvatiti sebe takve kakvi jesmo, i menjati se i korigovati sopstveno ponašanje. U zdravom braku ljudi nisu usmereni na to da traže krivca, nego su usmereni na sam problem i na njegovo rešenje. Oni su autonomni i nezavisni i upravo zbog toga mogu da se duhovno razvijaju i da podstiču rast i razvoj svoga partnera, kao i dece. Dobar brak je demokratičan brak u kojem partneri prihvataju da partner ima svoje afinitete, talente koje realizuje; nema posesivnog odnosa prema partneru gde jedan ima prava da se razvija i definiše u socijalnom kontekstu a da se drugome to pravo osporava. Zdrav brak ima zdrave granice koje spoljašnji uticaji ne remete, jer brak na koji lako može da utiče svekrva, tašta, rođaci, kumovi, prijatelji… nema mogućnost da se razvija i da omogući osnove bezbednosti i komfora bračnim partnerima, za ono što život nosi.
Kad ljubavnici uđu u brak i on postaje začarani “trougao”?
Neka druga osoba postaje atraktivna bračnom partneru kad on oseti monotoniju i dosadu u braku, uključujući i intimnu, seksualnu dosadu. Za seksualnu atraktivnost odgovorna su oba partnera i oboje treba da istražuju mogućnosti da jedno drugom ostanu atraktivni u kontinuitetu. Ljudi kao da u nekom trenutku zaborave na intimnost, očekujući da se ona održi sama od sebe, dok oni obavljaju neke “važne” poslove – odgajaju decu, rade na svojoj karijeri… I u jednom času osete da im je bračni partner postao stranac i požele onu intimnost i bliskost sa početka veze. Stimulacija spolja može da im stvori iluziju da će to ostvariti sa nekim drugim. Ukoliko brak traje određeni broj godina i ukoliko je u njega investirano dosta psihološke energije, postoje i deca, onda je to momenat kada onaj partner koji je osetio potrebu za paralelnom vezom, treba da se obrati psihoterapeutu i preispita da li iza svega stoji monotonija u braku ili zaista osećaj atraktivnosti prema drugome.
Koje su karakteristike lošeg braka?
U lošem braku osobe imaju doživljaj da je njihov identitet uzurpiran, da su njihove granice povređene. To su često odnosi u kojima ima sado-mazohizma ali i paradoksa u strahu od napuštanja, od promene i nepoznatog. Loš brak karakterišu igranje igara i nemanje suštinske bliskosti, i ljudi pokušavaju da promene partnera ne bi li se taj brak promenio, umesto da rade na sopstvenoj promeni. Osobe traže u drugima potvrdu da su vredne, jer same nemaju osećaj da vrede; oni žele bliskost i u isto vreme plaše se bliskosti; manipulišu, igraju igre, daju da bi dobili, a ne zato što imaju autentičnu potrebu da razmenjuju.
Zbog čega ljudi ostaju u lošim brakovima, čak i kad takvi patološki odnosi mogu da ih unište?
Koreni zavisničkog ponašanja u ljubavi i braku su u ranom detinjstvu, u načinu kako su zadovoljavane naše dečje bazične potrebe za hranom, vodom, toplinom, bliskošću, zadovoljstvom. Kada su te potrebe zadovoljene, dete se oseća relaksirano. Ponekad je roditeljska briga neadekvatna, ili nema odgovora od roditelja čak i kad preuzima akciju, pa se dečji osećaj tenzije povećava; ono oseća paniku, gubi poverenje u sebe i druge. Sakupljanje takvih neprijatnih osećanja se beleži u nervnom sistemu i dete pri svakom pokušaju ljubavi i pažnje oseća paniku da ta potreba neće biti zadovoljena. Osoba u partnerskom odnosu oseća strah da može da bude odbijena ili napuštena. Ona emocionalno prihvatanje u partnerstvu doživljava kao egzistencijalnu potrebu kako je to doživljavala u detinjstvu, kao da bez emotivnog odgovora partnera neće ili će teško preživeti. Kod zdravog emotivnog funkcionisanja, kad potrebe nisu zadovoljene, osoba odžali nedobijeno i okreće se novim sadržajima, pa i novim ljudima. U zavisničkoj ljubavi, osobe teže slepljenosti sa partnerom i time nerealno prevazilaze strah od izolacije. Osobe biraju partnere koji imaju sličan ili komplementaran obrazac u emotivnoj razmeni kakav su imali njihovi roditelji, izlažući tako sebe ponovnoj frustraciji, upravo istoj kakvu su imali u detinjstvu.
Koliko je pogrešan izgovor: “Ostajem u braku samo zbog dece”?
To je veoma čest izgovor. Dešava se da ta deca kad napune 20, kažu: “Mi to nikad nismo od vas tražili” i “Nama je bio pakao vaš odnos bez ljubavi”. Ostajanje zbog dece je izgovor kojim ljudi maskiraju sopstveni doživljaj manjka vrednosti i nesigurnosti.
Fizičko zlostavljanje je ekstreman vid zlostavljanja u braku, ali to ne znači da psihičko maltretiranje manje boli. Šta ono podrazumeva i kako čovek da reaguje u odnosu u kojem postoje progonitelj i žrtva?
U psihološkom zlostavljanju radi se o pasivnoj agresivnosti partnera koji ucenama, igranjem žrtve, prebacivanjem odgovornosti, neprestanim kritikama, pa i iznuđivanjem emocija ili nekakvih dobiti, limitira svog partnera da se razvija kao jedinka, jer od njega očekuje da čini sve što smatra da je njegova sopstvena dobrobit. To je uvek na štetu oba partnera. Psihološke igre nisu u ovim slučajevima tako jasne, jer da jesu, ljudi bi vrlo brzo prozreli i napravili neke granice. U tim odnosima u kojima postoji psihološko zlostavljanje ima dosta i satisfakcije. Možemo, recimo, da zamislimo jednu melodramatičnu ženu koja pravi divne kolače, sređuje kuću, poziva prijatelje, i čini sve da se njen muž oseća kao veliki monarh u njihovom odnosu, a zauzvrat ništa ne daje u emotivnom odnosu, dok od partnera ima očekivanja koja su povezana s neprestanim nezadovoljstvom. Iznurujuće je da živite sa nekim ko čim se završi jedan zadatak, postavlja novi. Iza toga se krije strah od napuštanja i manipulacija kojom se pokušava da se partner stalnim osećanjem krivice drži vezan u braku. Psihološko zlostavljanje može da ima različite progonilačke manifestacije — jedna je sigurno nemanje komunikacije, gde se partner, kad se naljuti, povuče i nekada nedeljama ili mesecima i ne komunicira sa bračnim drugom. Jedan od neprijatnijih oblika psihološkog zlostavljanja ipak je “stalking” ili uhođenje partnera, proveravanje, nemanje poverenja, a ipak ostajanje u braku u kojem u praktičnom smislu ne postoji nikakav odnos.
Može li se reći da je neko “zarobljen” u lošem braku?
Ljudi imaju osećaj da su zatočeni u nekom prostoru u kojem više ne doživljavaju satisfakciju. Ali realnost je da oni sami donose odluku da budu u nekom odnosu koji je zavisnički, depresivan, ne pruža satisfakciju i oni sami donose odluku da takav odnos prekinu. Komunikološki problemi, gde ljudi ne mogu da se dogovore ni oko najjednostavnijih stvari, govore da je bliskost na vrlo niskom nivou. Tako da stvarnih zatočenika nikad nema, izlaz uvek postoji. Čovek sam bira hoće li biti zatočen.
Izvor: Detinjarije.com
You must be logged in to post a comment Login