„Dijagnoza: Cerebralna paraliza. Ne govori. Invaliditet: 80 odsto!“ Olivera je demantovala i lekare i život, a 26 godina od užasne prognoze ŽIVI PUNIM PLUĆIMA

Kako je to moguće, odgovor se možda krije u baš tom širokom osmehu sa kojim nas je dočekala. Tragovi bolesti su tu – otme se po koji nevoljni trzaj lica, Oliverine reči teku nešto sporije, ali ne nedostaju. Na elokventnosti pozavideli bi joj mnogi, a njena snažna priča o borbi tek je za svako divljenje. Međutim, da je bilo uvek razloga za smeh u životu ove Aranđelovčanke, nije.

– Kad sam imala osam meseci, lekari su konstatovali cerebralnu paralizu. Nisam mogla da pokrećem ruku i nogu, ni da govoriim. Lekari su predviđali da ću život provesti u invalidskim kolicima. Moja porodica nije želela da se pomiri s tim, pre svega moja majka Nataša – otvorena je Olivera.

Na početku nije bilo lako: Olja nije mogla da govori ni da hoda, ali njeni roditelji nisu odustajali

Godine su prolazile, ređale su se terapije po beogradskim klinikama, ali onu prvu reč porodica nikako nije mogla da čuje od Olje, kako je od milošte zovu. Ali onda su želje počele da se obistnjuju.

– Mama me je odvela na terapije za lečenje cerebralne paralize u Banji Koviljači. U četvrtoj godini sam prohodala, a nešto kasnije i progovorila. Ni tu nije bio kraj – išla sam i kod stručnjaka Instituta za rehabilitaciju u Sokobanjsku, u Rehabilitacioni centar Bukovička banja. Detinjstvo sam provela po bolnicama, samo vikendom bila sam kod kuće. Srećom, nije bilo uzalud – priča nam Olja.

Svakim danom bila je jača i samostalnija. Ali kao da bitaka nije bilo dovoljno, Oliverina mama morala je još jednom da se izbori.

– Na upisu u prvi razred, komisija u Aranđelovcu smatrala je da treba da idem u specijalnu školu iako sam bila samostalna. Mama me je odvela na testiranje u Zavod za psihofiziološke poremećaje. Utvrđeno je da sam natprosečno inteligentna i odbijen je zahtev za specijalnu školu. Čak i tada je sve ostavljeno izboru učiteljice, ako želi da me prihvati. Tu bar nije bilo problema – seća se Olivera. Koliko je ova odluka mogla da bude pogrešna, govori i to što je Olja školu završila kao đak generacije, a isto tako uspešno je maturirala u Srednjoj ekonomskoj.

– Već u drugom razredu znala sam da želim da studiram defektologiju. Moji nisu bili oduševljen, znali su da kažu: „Opet ćeš proživljavati ono što si već prošla.“ Baš zato što jesam, znala sam koji je lakši put da se sve prebrodi – uz ljubav i podršku koju sam i ja imala – kaže ona.

Njen čudotvorni oporavak bio je iznenađujuć i za lekare. To najbolje opisuje Oljin odlazak kod doktorke koja je na početku upućivala na terapije. Posle 15 godina, Olja je otišla na poslednju kontrolu.

– Tokom tih godina sami smo nalazili načine da odlazim na terapije koje nisam mogla da dobijem preko zdravstvenog osiguranja, ali sam morala da odem da bih zaokružila krug. Sedela sam u čekaonici i doktorka je izlazila više puta iz ordinacije, prolazila. Već mi je bilo dosadilo, pa sam joj prišla da joj dam do znanja da je čekam. „Pa, zašto ti mene čekaš?“ pitala me je. Kad sam joj se predstavila, žena se oduševila, nije me ni prepoznala. Odvela me je odmah kod drugih kolega da im pokaže moj napredak. Karton je zaključen sa svega četiri odsto invalidnosti. To je bila moja pobeda i moje porodice – ponosna je Olja.

Slično je konstatovao i jedan ruski lekar koji je dolazio kao konsultant u Srbiju.

– Pregledao me je i rekao: „Idi i živi kao što si to do sada radila, jer ja nisam video da je neko ovoliko uznapredovao.“ I zaista, živim punim plućima, vodim računa o kilaži jer to može da mi oteža kretanje i vežbam zbog mišića. Ono što me je i bolest, ali i moja majka naučila jeste da ne postoji „ne mogu“ i „neću“ zbog čega sam i želela da podelim svoju priču sa svim roditeljima koji se bore za svoju decu i njihov oporavak, ma šta da je u pitanju. Ljubav i podrška su ključni, ali treba se uvek boriti i biti čvrst i dosledan. Najgore je prepustiti se sažaljenju sebe ili drugoga – savetuje Olja, sad već diplomirani defektolog koji radi individualne tretmane s decom ometenom u razvoju, a sprema i ispite na master studijama. Kaže da bi volela da otvori privatno preduzeće za decu sa teškoćama u razvoju, a pre toga i da se zaposli negde gde će moći da sve svoje ideje koje se tiču kvaliteta života i usluga dece sa posebnim potrebama pretvori u stvarnost.

Nesebični volonter

Olivera je tokom studija i radila, ali i volontirala u Udruženju za decu u ometenu u razvoju u svom rodnom gradu. Članovi su je odmah prihvatili.

– Mislim da u meni vide i deo sebe, zbog čega smo lako izgradili odnos poverenje što je uticalo na njihov napredak u samostalnosti. Radila sam i u osnovnim školama gde su me deca, takođe, lepo prihvatila. Sećam se da kada je jedan dečak na času podigao ruku i pitao me zašto tako čudno pričam, tada ga je drug iz klupe ćušnuo i podviknuo mu: „Pa, nastavnica tako priča, šta pitaš gluposti.“ Mnogo me je to nasmejalo – podelila je sa nama Olja.

Izvor: Blic