Ovo je jedini način da zacelite rane na duši: evo kako oprostiti i osloboditi se neprijatnih osećanja

pixabay.com

Lifestyle

Ovo je jedini način da zacelite rane na duši: evo kako oprostiti i osloboditi se neprijatnih osećanja

Oproštaj predstavlja specifičnu tačku balansa između sreće i mržnje, a donosi mogućnost samoisceljenja i samooslobađanja.

Jureći kroz dane sa svojim sentimentalnim sklopovima, ponekad ljudi i zastanu, želeći da preispitaju emocije, pronađu svoje unutrašnje utočište i sigurno mesto. Želja za uspostavljanjem ravnoteže izražena je naročito kada se strahovi i nemiri uvuku kroz najsitnije pore, ili pak probude iz najdubljeg skrivenog kutka u čiji mrak retko zalazimo, uzburkaju krvotok i učine da otkucaji srca odzvanjaju celim telom, kao zvono na zvoniku.

Utkan između borbe dobra i zla, običan čovek mora pronaći tačku između sreće i vedrine s jedne, i mržnje i besa s druge strane – dakle, savršen balans sa sobom i u sebi, koji će mu pomoći da nastavi dalje, oslobođen i od negativnog i od pozitivnog. Dostizanje te tačke spokoja i smiraja svih urlika prošlosti zapravo je težak i naporan čin. Jedan od načina da pronađete taj centar postojanja i opstajanja je oproštaj.

Upravo na tu jačinu i moć oproštaja, koja krči put odgovarajućoj upotrebi naših potencijala, moći i mogućnosti fokusa, na pola puta od konformisanja kao pokretačke snage savremenog doba, podsećaju nas i različiti blokbasteri u Marvel i sličnim produkcijama. Da predrasude, zlostavljanje i mrak mogu da se nadiđu, holivudskim jezikom govori i čuvena „Šindlerova lista”. Ipak, prevazilaženje lične (i kolektivne tragedije) najbolje objašnjava ideja oproštaja, i to iz usta stvarne žrtve Holokausta, čije autentično svetlo oduzima dah i tera nas da preispitamo koncept oproštaja.

Više od bola; više od slobode
O tome kako se uzdići iznad svakog semena zla koje vas dotakne ili okruži, pokazuje i svedoči Eva Mozes Kor – jedna od retkih koja je preživela logor Aušvic. Eva, i njena identična sestra bliznakinja, bile su subjekti eksperimenata nad ljudima od strane tzv. Anđela smrti, kako su zvali dr Jozefa Mengelea. Svega nekoliko (od približno 3000) blizanaca koji su bili Mengeleovi pokusni kunići, preživelo je ovo stradanje, a među njima su bile upravo Eva i Mirijam. Uprkos prognozi Anđela smrti da joj je posle ubrizganih eksperimentalnih injekcija ostalo još dve nedelje života, Eva je kroz bunilo i groznicu ponavljala, iznova i iznova: „Moram da preživim”. Teške posledice ovog mučenja i stravične prizore Eva je preživela zahvaljujući jakoj volji i želji za životom. Nakon oslobođenja Aušvica 12. januara 1945, i bliznakinje su oslobođene. I pored oscilirajućeg zdravstvenog stanja, koje je neretko dovodilo do životnih kriza, sestre su nastavile svoje živote.

Eva je formirala organizaciju posvećenu deci Aušvica, koja su preživela smrtonosne eksperimente, te je tako i pronašla i okupila izvestan broj preživelih. Nastavila je svoj humanitarni rad kroz brojne projekte i edukativne centre kako bi upoznala ljude sa Holokaustom, i idejom oproštaja. Prilika za razvijanje i rad na ovoj zamisli dodatno joj se otvorila, kada je dobila poziv od jednog profesora sa Bostonskog univerziteta da učestvuje u razgovoru sa preživelim nacističkim doktorom Minhom (dr Hans Münch), koji je radio u Aušvicu. Eva i dr Minh su se susreli i razgovarali u vezi sa logorom i načinom na koji je funkcionisao. Na pitanje da li zna šta se i na koji način radilo, i ima li svest o postojanju i korišćenju gasnih komora, dr Minh je odgovorio potvrdno, tvrdeći da je to noćna mora sa kojom mora svakog dana da živi. Svojevoljno je potpisao Dokument kojim se potvrđuje postojanje i upotreba gasnih komora u Aušvicu, na čemu je Eva bila zahvalna.

Desetak meseci nakon tog sastanka, nakon što se jednog jutra probudila, shvatila je da želi da napiše pismo u kome oprašta dr Minhu, za sve počinjeno. U procesu prepravki završenog pisma, profesorka engleskog koja je lektorski ispravljala greške u pismu, shvatila je da neprolazni bol Eve nije dr Minh, već dr Mengele. Predložila joj je da pokuša i njemu da napiše takvo pismo. Kako Eva nije bila spremna na taj korak, za početak je otišla kući, vizuelizovala Mengelea i rekla mu sve ružne reči kojih se mogla setiti, a potom, glasno i jasno rekla: „Uprkos svemu, opraštam ti!” Ovo je bio trenutak koji je Evi promenio život iz korena. Iako je naišla na nerazumevanja i osude od strane drugih žrtava, shvatila je ključ i suštinu oproštaja. Ona nije zaboravila tragediju. U tom trenutku ona je po prvi put u vezi sa ovom temom osetila neizrecivu moć koju niko ne može da joj da sem nje same, niti iko može da joj oduzme – moć oproštaja! Nakon čitanja prethodno pomenutog dokumenta u Aušvicu, a u društvu dr Minha, svoje i njegove dece, Eva se konačno osetila slobodnom od logora smrti.

Činom opraštanja poklonila je sebi mogućnost samoisceljenja, samooslobođenja i vraćanja sopstvene životne snage. Kako i sama objašnjava, žrtve se uvek osećaju beznadežno, uplašeno, povređeno i nemoćno, i istina je da postoji ono što se ne može promeniti, težak deo traume i tragedije, ali, smatra da je cilj upravo promeniti način na koji se žrtva odnosi prema sopstvenoj tragediji. Odupirući se idejama besa i osvete, Eva Mozes Kor je svoj rad usmerila na ukazivanje opasnosti koje donose predrasude, netrpeljivost i mržnja, kako bi se zauvek stalo na put ovakvim i sličnim tragedijama. Nastavila je da, promovisanjem ljubavi i oproštaja, pomaže svim ljudima koji su prošli izvesne traume i nedaće, osvetljavajući im put ka tački balansa i spokoja iz koje će i oni moći dalje da šire svoju lepotu, snagu, znanje, rečju – „svetlost”.

Dar samom sebi
Oproštaj predstavlja svesnu i namernu odluku pojedinca, koji se time oslobađa ozlojeđenosti i želje za osvetom prema osobi/osobama koje su ga povredile. Naime, bez obzira da li počinilac traži ili zaslužuje da mu bude oprošteno, osoba koja je doživela povredu time, zapravo, oslobađa samu sebe od razarajućih negativnih emocija, želje za osvetom i činjenjem loših dela onima koji su to zaslužili. Počinioci ne moraju znati da ste im oprostili, niti moraju da priznaju šta su učinili, jer oproštaj, u stvari, u fokusu ima vas, dajući vam mogućnost da nastavite sa svojim životom bez zatrovanosti i večitog robovanja ‒ zatvora koji su napravila vaša osećanja i misli, kroz neprestano proživljavanje tog teškog trenutka ili razdoblja koje ste preživeli. Ne treba zaboraviti da oproštaj predstavlja vašu ličnu odluku, koja je izuzetno teška, ali, isto tako, predstavlja moć koju niko ne može da vam da ili oduzme. Daje vam osećaj slobode i kidanja okova tragedije koja vas je zadesila, uz jaku volju da živite i nastavite dalje, jači i hrabriji.

Ukoliko doživite bilo koju vrstu uvrede ili povrede, sigurno se i zapitate: „Zašto bih oprostio?” Neretka posledica takvog stava je stanje neopraštanja, koje za razliku od prirodnih i inicijalnih osećanja straha i besa usled moguće povrede, nastaje nakon dužeg vremena, meditiranjem i kontempliranjem u vezi sa negativnim događajem i osećanjima koja nosi.

Neopraštanje predstavlja kombinaciju osećanja kao što su mržnja, ozlojeđenost, bes, strah, odbojnost, itd, koja nastaju nakon dugog vremenskog perioda. Ovakva osećanja vremenom uništavaju zdravlje, psihu i socijalne odnose pojedinca, vezujući ga čvrsto za tragediju i počinioca, i podsećajući, iznova i iznova, na taj događaj. Nasuprot tome, čin opraštanja dokazano smiruje napetost i stres, olakšava san, smanjuje krvni pritisak, holesterol i lupanje srca.

Svojevoljnim i namernim opraštanjem dolazi se u neutralnu tačku, u kojoj su negativne emocije zamenjene ravnodušnošću koja vraća osobu u ravnotežu. Zapravo, želja za osvetom i izjednačavanjem predstavlja neodvojivi deo ljudske kulture i prirode te su stoga mnoga društva i pokušavala da koncept osvete prebace u neutralnu poziciju, u ruke samog društva, države, pravde, kao adekvatnim odgovorima pojedinačnoj želji za osvetom.Upravo zahtevni i teški proces opraštanja predstavlja način da se zatvori krug osvete i podstakne pozitivan odgovor kod ljudi. Ne čudi onda što je oproštaj neizbežna stavka i u većini zvaničnih religija.

Svakako, i naučnici se ovom temom podrobno bave, te su Darbi i Šlenker (B. W. Darby; B. R. Schlenker) utvrdili da su ljudi skloniji opraštanju što su stariji. S druge strane, Enrajt (R. D. Enright) je sa svojim kolegama postavio hipotezu prema kojoj ljudi u najranijim fazama moralnog i kognitivnog rezonovanja opraštaju samo ukoliko je postignuta osveta ili je prekršilac dobio kaznu. U srednjem stadijumu kognitivnog i moralnog rezonovanja, ljudi opraštaju zbog socijalnih, moralnih ili religijskih pritisaka i očekivanja da to učine. Na najvišim stadijumima moralno-kognitivnog razvoja, oproštaj je prisutan usled ideje o potrebi razvoja harmoničnog društva, i predstavlja iskazivanja neuslovljene, bezgranične ljubavi.

Istraživanja koja su sproveli Hebl (J. Hebl) i Enrajt pokazala su da su viši nivoi opraštanja povezani sa višim nivoima samopouzdanja i smanjenim stepenom anksioznosti i depresije, dok su kasnije studije pokazale pozitivne efekte opraštanja na fizičko zdravlje, i to, pre svega, na kardiovaskularne probleme. Ne treba zaboraviti da mogućnost oproštaja u velikoj meri zavisi od karakteristika povrede koja je učinjena, te je, samim tim, težina i veličina ovog čina kompleksnija. Ipak, uz odgovarajuću podršku, pomoć i snagu volje moguće je nastaviti svojim putem.

Model opraštanja i kako da oprostite:
Način na koji je postupila Eva predstavlja jasnu šemu modela opraštanja, koji savetuje i Everet Vortington (Everett Worthington), klinički psiholog i stručnjak na polju opraštanja. Upravo je Vortington formirao model kojim treba da se vode ljudi dok prolaze kroz ovu fazu. Suština oproštaja je u otpuštanju ideja odmazde, osvete, mržnje i gorčine koju donosi neopraštanje.

Kako je čin opraštanja sam po sebi težak, Vortingtonov model, nazvan REACH, daje pojedinačne korake kroz koje pojedinac efikasno može dostići svoj cilj, u ovom slučaju, osećaj oslobođenja kroz otpuštanje negativnih emocija i uspomena putem oproštaja.

1. Prvi korak podrazumeva podsećanje na povredu (uvredu) koju ste doživeli. Ovaj klinički psiholog ističe da je izuzetno važno da sebi dozvolite da osetite i priznate jačinu i veličinu bola i ljutnje koju izaziva delo počinjeno prema vama.

2. Sledeći korak sastoji se u pokušaju da shvatite počinitelja i pokušate da sagledate situaciju iz njegove perspektive, razumevajući prilike i okolnosti sa kojima se počinitelj u datom trenutku suočavao.

3. Nakon ove dve faze, osoba bi trebalo da sama donese odluku i da izabere da li će sebi i počinitelju dati poklon u vidu opraštanja, bez obzira da li je počinitelj taj oproštaj tražio ili zaslužio. Naime, opraštanje nije povezano sa počiniteljem već sa odlukom da sebe oslobodite počinitelja i prekinete sponu – začarani krug između njega i svog bola i besa.

4. Naredni potez podrazumeva obavezivanje u vezi sa javnim istupanjem kada je u pitanju oproštaj. Iako zvuči pompezno, ovaj čin zapravo može biti običan razgovor sa psihologom, savetnikom, prijateljem ili članom porodice, u kom će žrtva glasno izjaviti da nekome oprašta. Ovaj korak se sprovodi sa ciljem da sebe na taj način podsećate da ste doneli ovakvu odluku i da stojite iza nje.

5. Poslednji potez podrazumeva neodstupanje od oproštaja. Jednom kada odlučite da nekome oprostite i time sebe oslobodite te osobe i traume, budite jaki u svojoj odluci čak i kada naleti bola, besa i tuge preplave vaš um i telo.

Važno je naglasiti da oproštaj ne sme da se pomeša sa zaboravom, jer zaboravljanje nečijeg zlobnog čina nije preporučljivo, mudro, niti uvek moguće. Oproštaj zapravo podrazumeva otpuštanje negativnih emocija u vezi sa pojedincima ili grupama, ali ne i zaboravljanje čina ili nužno obnavljanje bilo koje vrste veze sa počiniocem (počiniocima).

Izvor: Lovesensa

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top