Života se naživeli. A nismo se slikali

Sedamo za sto, ja naručujem kafu, ona pali cigaru.

Piše: Iris Mirosavljević

„Bili smo na onoj večeri za vikend“, kažem.

„Šta si obukla? Da vidim sliku.“

„Obukla sam onu plavu haljinu, znaš onu moju. Nemam sliku.“

„Kako nemaš sliku? Niste se slikali? Nijednom?“

Gleda me iznenađeno, kao da joj nije jasno zašto smo uopšte išli na večeru, kad se nismo slikali. Niti jednom.

Kasnije ulazim u stan i dok slažem sendviče za večeru, posmatram njega. Čupa kosu s glave i izražava kreativnost novim psovkama jer od dvadeset i dva majmuna što trče za loptom, jedan je upravo promašio. Gledam ga i mislim se, ljudi plaćaju bogatstva i putuju godinama da bi osetili ovaj osećaj dok gledaju nešto. Ili nekoga. Moj osećaj živi u mom dnevnom boravku.

Možda ćemo sebi jednom zamerati. Kad mi godine na dar donesu trbuščić, pa se budem htela podsetiti jesam li stvarno nekad bila mršava, ili sam sanjala.

Kad vreme mi lice išara borama pa se neke druge sebe budem htela setiti. Kad ti zubi iz glave isele pa se poželiš pohvaliti da si nekad osmeh imao, da lice ti se stvarno od smeha zgužvalo. Kad se budeš hteo uveriti da vlastitim si nogama nekad mogao stvarno trčati, a fotografija ne bude. Možda ćemo sebi tad zameriti.

Ako budemo blagoslovljeni da se istrpimo, pa ti čopor dece rodim, neće nam deca verovati da jednom smo toliko putovali. Ljubili se i voleli, punim plućima disali, života se naživeli. Gde su vam Instagrami, pitaće, i mobitela i društvenih mreža pune slike i heš tegovi? Biće možda, k’o da nas pre nije ni bilo.

Možda ćemo sebi jednom zameriti, i ako ćemo, odmah da ti se ispričam, da se izvinim za svoje propuste. Oprostićeš što, kad se od smeha kidamo i do zraka jedva dolazimo, ja zaboravim i da imam mobitel, svega mi. Nećeš zameriti, nadam se, što dok pričaš toliko uživam gledat te, da se ne setim tvoje zube dokumentovati objektivom svoje kamere.

Tvoji su plesni pokreti toliko dobri da ritam izbije iz glave mogućnost nastanka nekog videa za posle. Tvoji su koraci tako lagani da nose nas u svetove gde ne postoji baš ništa, osim nas samih.

Kad budemo stari i pomalo već senilni, možda nam neće verovati da smo pola sveta obišli, da smo degustirali i ispijali, druge gradove da smo živeli. Znaćeš ti, i znaću ja, i neka bude dovoljno.

Zaboravila sam da postoji tehnologija, i mreže, i neko s druge strane ekrana dok sam upisala raspored vena na tvojim rukama u svoje memoare. Možda nekad neće verovati da mi jesmo i da postojimo, i možda će misliti da smo ludi.

Ludi su oni, jer nemaju nekoga ko može napraviti da bar na pet minuta zaborave da imaju mobitel.

Ja ću znati. Ljubili smo i voleli, degustirali i ispijali, punim plućima disali, života se naživeli. Bili smo. A nismo se slikali.

Izvor: Lola