Postoje 3 sindroma Balkana: Jedan od najgorih je – „Šta će narod reći“

Jedan od najvećih problema balkana i naših ljudi jeste to što narod previše brine o tome šta će drugi ljudi reći a premalo brinu o sebi i svojim željama i ciljevima.

Na Balkanu se večito razmišlja o tome „ko će šta reći“ ako postupim ovako ili onako. Taj sindrom od kog mnogi pate upravlja celim našim životom, a iz tog razloga nisu dovoljno srećni. Vekovima unazad drugi znaju o nama sve iako im se nikad nismo predstavili.

Čovek skočio „s ruba svemira“, ali mi i dalje vodimo računa o tome da ostavimo lepu i prijatnu sliku o nama samima u javnosti, pa tako nećemo izaći iz kuće masne kose, s dlakavim nogama i u pidžami. U kući možemo, tu nas niko ne vidi. Ali van nje – ne. Jer bitno je šta će komšije o tome misli.

Jedemo danima paštetu, ali smo tip-top sređene. Neće valjda komšinica Mira znati o tome da smo siromašne i jadne. Ne. Ima da se doteram da sve puca! Nije prijatno u bližoj okolini biti okarakterisana kao zapuštena. Žena rodi dete, dete ne liči na oca.

Svekrva ne kuži da je i to moguće, pa je u sumnji, gori žena od muke. Šta će drugo – nego odraditi DNK test da se pokaže i dokaže čije je dete. Pokaže i dokaže – kome? Pa okolini, normalno! Nije bitno zdravlje deteta, nego da se začepe usta okolini. Komšiluku. Familiji. Jer sumnjaju.

Njihovo je pravo da sumnjaju, moraju da sumnjaju. Konstantno se hranimo tuđim mišljenjem o nama samima. Konstantno drugima dajemo na važnosti kada se radi o mišljenju o nama samima. Iz nekog razloga držimo do tuđeg mišljenja. Iz nekog razloga ne volimo kad se o nama priča.

Kad se za nama priča. Barem loše ne volimo da čujemo o samima sebi, pa svim silama se trudimo da barem ne budemo predmet priče, ako već ne uspemo da nas bije dobar glas. Zašto nam je to važno? Zašto toliko želimo biti prihvaćene od strane puno njih? Svih? Šta nam predstavlja mišljenje ljudi iz okoline, ljudi koji ne znaju ni nas, a ni naše želje, potrebe i stavove?

Izvor: pult24.info