Uvek su mi vadile živce žene koje smo u raji prozvale svemajke. To su one žene što postavši majkom su se nekako osetile svetije i posebnije od ostalih pa sa prezirom gledaju sve one koji nisu roditelji svojim izborom ili nemogućnošću da im se san o roditeljstvu ispuni. Sposobne su vam uzeti po tri sata života pričom iz porodilišta ili receptom za kašicu od brokula. Dešavalo mi se da mi tako pričaju bajke i onda zaključe da ću videti kako je to teško jednoga dana kada budem imala svoje dete, mada one sumnjaju da ja to uopšte želim obzirom na muški posao redateljke kojim se bavim, pa razumeju da ne idu deca i režija zajedno.
Onda im se nasmejem i kažem da ja imam osmogodišnju kćerku. Rodila je na raspustu između treće i četvrte godine Akademije scenskih umetnosti. I tu počinje čuđenje i sažalevanje nad mojim jadnim detetom koje me nikada ne viđa i bezbeli jadno jede samo hrenovke. A, realnost deteta majke koja radi “muški” posao je sasvim drugačija.
Odlučila sam pisati o majkama sa “muškim” poslovima radi jedne pametne devojke koja mi se neki dan, sa dvadeset godina, požalila kako je, iako sada uživa u volontiranju i poslu i hobijima, svesna da će jednoga dana kad se odluči imati porodicu, morati odustati od svega. Pitala sam je zašto tako misli, na što mi je A. odgovorila da ozbiljna karijera i deca ni slučajno ne idu skupa. Potpuno mi je poražavajuće bilo da u 21. veku jedna mlada, obrazovana devojka tako razmišlja. Predaje bitku pre nego je i počela. Predaje je radi onih svemajki koje straše mlade žene majčinstvom i od svake petnaestominutne kašice od brokula prave mudrost pred kojom bi se zastidili naučnici iz CERN-a.
Nisam bila u prilici tada da joj objašnjavam fenomen, pa se nadam da će doći do ovog teksta i poverovati mi kad kažem da su to priče onih žena koje lenost da naprave nešto od svog života svaljuju na kašice od brokula.
Žene koje su odlučile da u životu žele biti samo majke su u miru sa svojom odlukom i uživaju u njoj. Nikada nećete čuti sretnu i svojom voljom domaćicu i majku da se žali i pravi sveto slovo od kupanja deteta. Ona u tome uživa i podrazumeva brigu o detetu. Ne smatra to vrednim prepričavanja na kafama. To rade samo one majke koje decu koriste kao izgovor za sve što su želele, a bilo im mrsko uraditi. Takve obično pitaju moju devojčicu da li je ikada probala pitu. Valjda misle da je hranim kapsulama za astronaute. Za svemajke imam poseban merak da postavljam na Instagram slike pite koju sam razvila nakon osam sati snimanja. Ne zato da bih se hvalila, niti pravdala, nego radi ovih devojaka što se boje da majčinstvo i karijera ne idu skupa.
Moja koleginica, redateljka Sabrina ima dve kćerke. Skupa se znamo zaputiti sa sve tri kćeri na pripreme snimanja preko pola Bosne. Naše tri nesretne, zapostavljene kćeri videle su, ako ništa, Bosne i Hercegovine do svoje pete godine više nego neko do sedamdesete. Ali znaju kako izgleda i rafinerija nafte i njiva oranica i gradski pas lutalica i konj na slobodi. U njihovim malim glavama su umjesto taktova novokomponovanih srcedrapajućih pesama, pohranjene slike sa snimanja i pejzaži sa svih ćoškova lepe nam zemlje. Nekada nam prevrću kancelariju naopako do poslednjeg papira. Ponekad tako nađemo izgubljeni papir. Svemajke će kazati da maltretiramo decu i vucamo ih od nemila do nedraga. Ali to je zato što stignu pratiti kuda mi to vodamo decu od nemanja pametnijeg posla.
Naravno, ima sati u životu kada poželiš da ostaviš i posao i decu, i pobegneš na Mesec sa kesom kokica pa neka sve propadne. Ali svakodnevni život majki redateljki i njihove dece je zapravo uskraćen samo za jednu dimenziju, beskrajno gledanje svih tragičnih sudbina ovog sveta na televiziji. Ni ja, ni moje dete nemamo kada pregledati ni premijeru ni reprizu ni jednog takmičenja za pevača godine, ni jednu epizodu serije iz toplijih krajeva. Ali zato visimo u kinu ili gledamo dobre filmove kući. Neku noć, na projekciji dokumentarnog filma o izbegličkom prihvatilištu u Kanadi, načuh komentar da nije film za male curice kojih je bilo nekoliko u kinu. Jedna je od kolegice iz branše. Sa zanimanjem su odgledale film do kraja i moja je na kraju filma zaključila da je divno što postoje ljudi koji brinu o ljudima koji su siromašni i isprepadani.
Nekako je to više film za male curice od priče da je sreća kad se dobro našminkaš u tuđoj haljini i udaš za princa i ne budeš više siromašna, što je priča Pepeljuge koja po svemajkama jeste za male curice.
Istina, iza sebe imam celi potporni sistem majki i nena koje su uvek tu kada treba, pa mi se lako hvaliti, ali imati dete znači ne znači samo kuvati mu supice. Provoditi vreme sa detetom ne znači biti u istoj sobi i gurati mu telefon u ruke da šuti i pusti te da na miru gledaš Robinju Isauru. Provoditi vreme sa detetom znači razgovarati i družiti se sa njim kao što se družiš sa prijateljima na kafi. Pokazati mu svet koji nije četiri ugla sobe, četiri ugla pametnog telefona i linija šetališta pred zalazak sunca. Zato, draga A., radi koje napisah sve ovo, ne predaji borbu koja nije počela. Samo treba stisnusti zube i ako ti se se bude i majka i astronaut, i nemajka i domaćica, znaj da se može ako ti tako odlučiš.
Izvor: lolamagazin
You must be logged in to post a comment Login