Majčinstvo me ne ispunjava

Nema mi ništa draže od razbijanja (društvenih) tabua. Nisam majčinski tip niti uživam u majčinstvu. Uživam gledati svoje dete kao ljudsko biće koje iz dana u dan intelektualno i emotivno napreduje ali to nema veze s majčinstvom; veseli me napredak svakog živog bića. Panično sam se bojala poroda; deformacija moga tela mi je bila najneprirodnija stvar na svetu koliko god svi tvrdili obratno. Dojenje mi nije selo, bila sam toliko ukočena da je to bilo tragikomično za gledati. Od stresa sam ostala bez mleka kojega od samog početka nisam imala dovoljno. Sve u svemu, bilo me strah; od mladih dana nisam sanjala ni belu venčanicu ni hrpu dečice, a nisam baš ni imala kvalitetne roditeljske uzore. Imati dete sam poželela zavolevši svog supruga. Fascinirala me ideja da će iz naše ljubavi nastati novo ljudsko biće. Moglo bi se reći da sam htela dete iz filozofskog razloga. Takođe, želela sam biti fer bračni drug spram supruga koji je oduvek želeo imati porodicu i decu.

Moje su sumnje počele kada su mi ga stavili na prsa. Osetila sam neki neverojatan mir, usudim se reći da sam imala duhovno iskustvo. No, tu Najveću Ljubav – koja se naveliko glorificira gdegod da se okreneš – nisam osetila. Ni prvi mesec, ni drugi, ni treći; tek sam oko 6 meseca života svoje bebe POČELA razvijati neke osećaje. Kao i sve ne-romantične ljubavi mog života, ova se razvijala vrlo polako. Tačnije, još sam za vreme trudnoće svima pričala kako ljubavi treba vremena, no razuveravali su me da je ljubav prema detetu nešto posebno i drugačije. Shvatila sam da su to sve mitske priče koje potiču iz vremena kada su se žene mogle ostvariti jedino kao majke. To me jako pogodilo jer to, naime, znači da većina tih žena nikada nisu osetile nikakvu drugu ljubav osim one prema detetu. Koje jednom odraste, odseli se i ima svoju porodicu.

Pretražila sam sve živo i NIGDE nisam naišla na pomoć ili podršku, nedajbože stručnu pomoć na poznatim linijama za pomoć. Najviše su mi pomogle mlade mame, starije mame baš i nisu bile od pomoći. Tada sam krenula istraživati sama. Guglala sam stvari poput: ‘Zašto još ne volim svoje dete’, ‘Požalila sam što sam imala decu’, ‘Rastala sam se zbog rođenja prvog deteta’ i sl. Hrvatski portali za trudnice i majke vrve ušećerenim pričama kako je majčinstvo bajka, nigde ne piše ništa kako se nositi sa svojim negativnim emocijama, eventualno se nađe nešto na forumima, ali to još uvek ne spada pod stručnu pomoć. Još čudnije; nema ničeg o tome koliko potresno dolazak prvog deteta utiče na odnos s partnerom. NIGDE nisam naišla na nešto što bi mi pomoglo da se nosim sa svojim osećajima, „spala“ sam na pomoć prijateljica. Koje su bile sjajne, samo da napomenem. Pitala sam se da li je moguće da se u 21. veku, u zemlji navodno zapadne demokratije, o tome ništa ne piše. Mog supruga su previše uznemiravali moji osećaji jer je od detinjstva maštao o deci. Okrenula sam se društvenim mrežama postavljajući pitanja koja su me mučila i otkrila neke jako zanimljive činjenice:

a) manje od polovine žena oseti ljubav prema detetu po samom rođenju

b) postoje žene koje ne podnose osećaj dojenja dece

c) oko polovina žena ne smatra majčinstvo svojim najvećim životnim postignućem

d) većina žena majčinstvo ne smatra svojom životnom svrhom

e) postoje dve vrste majki: jedne su odlične s bebama i leži im neverbalna komunikacija dok se druge bolje snalaze sa starijom decom.

Šokirana, neispavana, iscrpljena i sterana u kut; znala sam se uhvatiti u razmišljanju: kome li je ovo super? Ko može reći da je majčinstvo samo divno? Koga ovo ne zaglupljuje? Ko se sav pobljuvan i bez barem pola sata dnevno za sebe može osećati seksi? A kad smo već kod toga…prvih sam meseci bila iskreno utučena što se moj i suprugov odnos promenio. Bili smo zajedno 5 godina pre deteta, te jedan od onih parova jako vezanih jedno za drugo i vrlo intimnih, na svim nivoia. I odjednom nam je pala bomba na sve te nivoe, pa i u bračni krevet. Nema više spontanosti, za sve smo se morali dogovarati i pomno planirati. Pa zar nije lepota seksualnog odnosa da se događa nenadano, bilo kada i maltene bilo gde? Zar smo spali na ‘isplanirani seks’?! A o gubitku spontanosti i slobode na ostalim životnim poljima da i ne pričam. Više ne postoje. Kad sam imala zbilja teške dane, maštala sam kako će se moje dete jednom osamostaliti i odseliti od kuće. I ja ću tada dobiti svoj život natrag. I ništa me više neće moći zaustaviti. Posle tih maštanja uvek bih osećala grižnju savesti i pitala se kako mogu biti tako okrutna. Jedna starija žena mi je rekla da sam sebična jedinica. I da je divno imati decu jer kad ostariš nisi usamljen. A nije sebično rađati decu da ne bi u starosti bili usamljeni? Ma dajte, molim vas. U redu, ja sam sebična jedinica. Svi smo mi sebični, ali samo ja govorim o tome. Vi drugi se samo pravite grbavi.

MORAMO JAVNO I NA GLAS GOVORITI O NEGATIVNIM STRANAMA (RANOG) MAJČINSTVA. O PANICI, STRAHU I IZOLACIJI. O tome da zapostaviš najbliže prijatelje, ispunjavajuće interese, te u konačnici zaglupiš. Da ti brak padne u drugi plan, htela ti to ili ne. Da u najtežim trenucima planiraš beg u neku daleku zemlju, ali odustaneš zbog grižnje savesti. Da se tešiš kako će biti sve lakše kad dete odraste. Da ti strada telo i zdravlje. Da se više ne osećaš privlačnom. Da skoro uvek želiš biti negde drugde. Da se nikako ne možeš pomiriti s time da svet nepovratno juri napred bez tebe. Da posledično patiš od paničnog straha da će te taj svet ispljunuti kad se jednom opet pokušaš uključiti u njega. Da se tešiš da činiš dobru stvar i da je sve to put duhovnog rasta i karme. Da grozničavo shvatiš da si puno bolja (i motivisanija) ljubavnica nego majka. I da nikada nećeš dobiti odgovor na pitanje: čemu? Čemu, doista, služe deca? (Nastavak vrste je dobar odgovor za životinjsko carstvo).

Ne bih želela biti krivo shvaćena; obožavam svoje dete i znam da će ta ljubav samo rasti. No ne volim što mi je majčinstvo baš toliko života oduzelo. Smatram da se ideal majke/žrtve nepotrebno slavi u našem društvu jer niko ne voli živeti u karanteni. Ja brojim dane kada će krenuti u vrtić. I ja ću tada biti bolja mama jer ću ga dočekati ispunjena stvarima za odrasle i kao takva ću mu se veseliti. Često samo čekam da ode spavati, da ja mogu pisati. To je tužno. Želim se osećati bitnom za ovaj svet, a brinući se samo o detetu, osećam se degradirano, tim više što opseg mojih obaveza uključuje kuvanje i kućne poslove. Raditi samo to po cele dane je siguran put za ludnicu.

Jednom, kada mi dete poraste, naučiću ga neki strani jezik, voditi na izložbe, u zoološki, na zvezdarnicu; usaditi mu ljubav prema čitanju; pitati ga u koga se zaljubio i zašto mu se sviđa…ovo sve baš i ne odaje majčinski tip, zar ne?

Bez premca, najviše me ljuti sledeće: u našem društvu nije prihvatljivo priznati da ne voliš svoje dete čim se rodi. Takođe nije prihvatljivo priznati da se teško nosiš s ulogom majke, da ti nije baš sela i da neke druge stvari radiš bolje. Da te mala deca jako živciraju. Da ne bi bila majka uopšte da si znala što te čeka. Vrhunac svega jest da sav taj posao koji obavljaš u kojem nema odmora i vikenda – se podrazumieva, i na koncu konca, uopšte se ne doživljava poslom. Želim da se percepcija majki koje veselo pevaju uspavanke promeni i nadam se da će moja ispovest biti neki skromni početak.

Izvor Libela.org