Istina o samohranim majkama

pixabay.com

Kuća i porodica

Istina o samohranim majkama

Počnimo iz početka.

Ja sam samohrana majka. Pošto mi je taj naziv uvek bio mnogo ružan, jednog lepog dana sam odlučila da postanem Supermama.

Zato što same majke to i jesu, supermame sa mnogo ruku koje sve rade same.

I zato što to zvuči lepše i moćnije od uobičajenog izraza samohrana majka.

Dakle, Supermama sam postala sticajem okolnosti. Danas, kad bi me neko pitao – šta bih da sam pre 6 godina mogla da biram – ne znam da li bi radije podizala dete sa partnerom, ili sama.

Ne, nije kiselo grožđe. Evo šest godina kako funkcionišem kao indijsko božanstvo Šiva (sa osam ruku), i činjenica je da sam se uhodala i navikla na ovaj modus roditeljstva. Sve odluke donosim sama i stojim iza njih. Nikoga ne moram da pitam za dozvolu niti za pomoć. Doduše, uglavnom na pomoć ne mogu da računam. Sve planiram kao da sam prepuštena sama sebi, a najčešće i jesam.

Da li je bilo lako? Ne, nimalo.

Osećala sam se napuštenom i bespomoćnom.

Bolelo je.
Svakoga boli kada napokon sagleda istinu i shvati da se potpuno razlikuje od one istine u koju je verovao

taj osećaj straha
tuge
usamljenosti
sigurna sam, znam da nisam jedina koja je kroz to prošla,
ali nisam htela da pokažem.

Krila sam od svih zebnju, bespomoćnost, usamljenost.
Krila sam se iza obaveza, hodala uzdignute glave i pretvarala se da mi je život pod kontrolom.
Plakala bih noću dok mi je dete spavalo, pa nije moglo da čuje.
Niko nije smeo da me vidi zarozanu, skrivala sam se iza šminke i stava „jaka sam i samostalna“.
U glavi sam milion puta pretresala svoj život, svoje postupke, svoje greške.
Sumnjala sam u sopstvenu pamet i naposletku dovela u pitanje sopstvenu vrednost.
Taj momenat kada se zapitate, da li ste ikada doneli makar jednu ispravnu odluku, i da li je ovaj jedini život možda, možda mogao biti drugačiji, kvalitetniji, vredniji

Sve smo kroz ovo prošle, sigurna sam u to. Vredele smo onoliko koliko bi nas drugi procenili, ponašale se kako smo mislile da moramo – da bismo bile prihvaćene.

Jer, činjenica je da same majke nisu uvek i svuda prihvaćene i shvaćene.

Činjenica je da ovo naše društvo iza žene sa detetom, još uvek očekuje, i pita – „a gde je otac“.

Činjenica je da zbog takvog stava, zbog takvog odnosa, same majke godine provedu u samoispitivanju i potiskivanju svega što ih tišti.

I ja sam bila jedna od takvih.
A istina je sledeća:

Život ne pruža nikakve garancije, da će biti lako, lepo, ili makar – normalno.
Biće kako bude, suludo, tužno, neverovatno, dosadno, fantastično.
Biće kako mi odlučimo, i nikako drugačije. Jer niko, osim nas samih, nema pravo da procenjuje naš život, naše propuste, našu sreću ili nesreću.

Vredimo onoliko koliko odlučimo da ćemo vredeti.

A živećemo onako kako budemo rešile. Potišteno ili – uspravno.

Svaka od nas je izuzetno vredno ljudsko biće:

Naši stavovi su važni, jer takve kakve smo, baš takve, podižemo male ljude i vodimo ih kroz život.
I zaslužujemo sve najbolje, zaslužujemo poštovanje i pažnju koju niko, ama baš niko, nema pravo da nam uskrati.

Izvor: sacekajmalo.com

loading...
Nastavi čitanje
Pročitajte i...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top