Nije svako spreman da čuje istinu

ISKRENOST je postala ekstremni sport za koji se samo hrabri odlučuju. Ovo je jedan od citata na internetu o iskrenosti na koju se stalno pozivamo, smatrajući je jednom od najvećih ljudskih vrlina. Mada su iskrenost i poverenje osnova zdravog odnosa među ljudima, treba li u emotivnoj vezi biti potpuno otvoren prema partneru? Jesmo li spremni za takvu avanturu i koliko to može da nas košta? Gde je granica? Šta je važno prećutati da ne biste ugrozili vezu ili brak i šta nikako ne treba sakriti?

Psihoterapeut, pisac i kolumnista Marko Braković za „Život plus“ naglašava da svaka osoba ima svoj kapacitet za podnošenje istine i od toga zavisi koliko smo spremni da saznamo o partneru ali i da iskreno govorimo o sebi.

– Neko je sposoban da čuje sve o životu, voli da razmišlja o tome i surovo je iskren prema sebi, dok su neki ljudi preplašeni od istine, odnosno od života – kaže za naš list Braković. – Svaki par je jedinstven, među nekim partnerima je istina veoma zastupljena i ona podrazumeva duboke, intimne razgovore kao i ono što zovem „eksplicitnim dogovorima“ u vezi. S druge strane, neki parovi se besomučno lažu i obmanjuju, i to čak smatraju vrlinom koja „čuva“ odnos. Takvi parovi stvari „guraju pod tepih“, što kasnije stvara još veće probleme jer se njihove međusobne razlike, nerazumevanja i pogrešna tumačenja ponašanja partnera samo uvećavaju i postaju složeniji. Kada se ostvare kao roditelji, u većini slučajeva, odnos postaje još gori nego pre toga. Međutim, tada je mnogo teže pomoći jer je roditeljstvo nepovratan proces koji sa sobom nosi nove odgovornosti, pritiske i mnogo jači osećaj krivice.

NE ZALAZITE U DETALjE

Japanska poslovica kaže da se preterana iskrenost često graniči sa glupošću, dok je veliki engleski pisac Vilijam Šekspir smatrao da nijedna baština nije tako bogata kao iskrenost. Gde je mera iskrenosti u emotivnim vezama i linija preko koje ne treba ići?

– Ne mora se nužno sve znati o partneru, ali bi količina informacija svakako morala da bude dovoljno velika i sadržajna kako biste upoznali osobu sa kojom nameravate da delite život. Ne mora se ići u detalje. Partneri često greše kada, posle prevare, traže da znaju svaku sitnicu o tome. Kod prevarene osobe to stvara mentalne slike koje mogu dugo da se zadrže u glavi, čak i mnogo vremena nakon veze. Ipak, ja sam za to da istina bude okosnica partnerskog odnosa. Ali, ne mora da se ide u krajnost. Ta granica iskrenosti teško se može jasno definisati ali je povređenost, patnja ili dodatno opterećivanje partnera, relativno dobra granica preko koje se ne mora nužno prelaziti, osim ako problem nije previše velik ili traje predugo.

U prilog tezi da preterana iskrenost nije odlika mudrih ljudi, govori i izreka: „Đutanje je zlato“. Šta treba prećutati o sebi da ne biste ugrozili emotivnu vezu ili brak?

– Ne treba kriti osećanja. Veoma je važno biti iskren. Takođe, sakrivanje novca, ranijeg emotivnog života, kao i vlastitog posla, je nešto što ukazuje na duboko nepoverenje prema partneru i to nije dobar znak. Žene imaju tendenciju da smanjuju broj muškaraca sa kojima su bile ranije, a muškarci da uvećaju broj partnerki sa kojima su delili krevet. Ovo ima evolutivne i kulturološke razloge koji proizilaze iz složene ljudske seksualnosti. Naglasio bih važnost komunikacije o tome kako se osećamo, jer ukoliko to ne radimo, desiće se da nas partner jednostavno ne razume. Samim tim, naše potrebe će ostati nezadovoljene, što vodi frustracijama, besu i još gorim pojavama koje mogu rezultirati nekonstruktivnim svađama ali i nasiljem.

UTAPANjE U ZAJEDNIČKI IDENTITET

Da li ćemo i koliko biti iskreni prema partneru u velikoj meri zavisi i od ranijih emotivnih iskustava. Braković smatra da povređene, prevarene i zlostavljene osobe, formiraju gard prema budućim partnerima i često se značajno distanciraju na različite načine.

– Partnerski odnos podrazumeva ravnotežu između bliskosti i distance – ističe naš sagovornik. – Ne treba ići u krajnost. Potpuna simbioza nije zdrava, ali svakako i velika distanca može da ugasi vezu. Emotivni partneri treba da imaju svoj ali i zajednički život. Forsiranje jedne od te dve stvari pravi probleme. Takođe, ljudi sa pozitivnim iskustvima iz prošlosti imaju tendenciju da grade bliskije odnose, bez velikih distanci. Umetnost je naći meru a to često nije nimalo lako. Važno je reći da mnogi ljudi nisu svesni da imaju nisko samopoštovanje, samim tim prećutkuju takvu činjenicu, zbog čega biraju inferiorne partnere. Oni mogu biti inferiorni po pitanju fizičkog izgleda, obrazovanja, zvanja ili novca. Cilj ovog manevra je da pored nas uvek bude neko ko nas neće povrediti, izazvati ili napustiti. U principu, ovo je veza između dve nesamopouzdane i nesigurne osobe.

Bliskost, iskrenost i poverenje među ljubavnim parovima često ide dotle da partner ima pristup profilima na društvenim mrežama svoje druge polovine, uz njen „blagoslov“. Da li je to, zaista, dokaz bezgraničnog poverenja ili granica koju ne treba preći?

– Može biti i jedno i drugo. Ako je to dogovor od početka, nemam ništa protiv. Međutim, ako je to posledica bazičnog nepoverenja, pritiska, ljubomore i posesivnosti, svakako nije dobro. Sve ono u čemu jedan od partnera pati, biva frustriran ili čak nije obavešten o tome, dugoročno šteti odnosu. Postoje i takozvane „simbiotske veze“ u kojima partneri utapaju lični identitet u zajednički i kod njih postoji samo „mi“. Nema mesta za „ja“ ili „ona“. Sve je „naše“. Oni imaju ne samo šifre, već i zajedničke profile na društvenim mrežama i jednostavno sve svoje vreme provode isključivo zajedno. Raspad ovakvih veza veoma je traumatičan i ima visoku korelaciju sa depresijom i samoubistvima.

DOZIRANOST

Na pitanje da li iskrenost treba dozirati u zavisnosti od toga sa kim ste u vezi ili braku, naš sagovornik kaže:

– Da, nažalost. Ne može se svakome sve reći na identičan način. Morate biti socijalno inteligentni i to proceniti. Ipak, što više iskrenosti, to bolje.

Izvor: Novosti