U današnje doba se neretko čuje kako današnja deca ne misle, kako nisu sposobna odraditi nešto samostalno, kako ne rade rukama, kako ne znaju sami odraditi ni najjednostavnije kućne poslove, kako smišljaju stotine izgovora samo da ne rade i tome slično.
Većina današnje dece je sposobna učiti vrlo brzo, čak brže od starijih generacija. Primer je kada im date neku tehnikaliju u ruke, svladaju je u kratkom periodu za razliku od starijih generacija kojima ipak treba nekoliko sati, dana ili nedelja.
Jeste li razmišljali o tome kako je došlo do toga da ove današnje generacije rade neke druge stvari bolje i brže, ali im se ne da raditi rukama niti osmišljavati kako će to odraditi?
Šta ako su roditelji ti koji su postepeno oduzimali detetu tu mogućnost da bude samostalno?
Pitate se kako?
Roditelj prati ili vodi dete svaki dan u školu do kasnih godina. Poruku koju mu šaljete time je da nije sposobno samo hodati, ići ili misliti. Razvijate nesamostalnost i zavisnost o vama. Zbog čega?
Zbog svojih strahova da mu se nešto ne dogodi.
Roditelj svaki dan kontroliše zadaću pa čak katkad i piše umesto deteta, podseća ga na izvršavanje obaveza.
Zar nije bolje da prebacite odgovornost na leđa deteta jer škola i jeste njegova odgovornost? Poruku koju šaljete detetu takvom kontrolom je – Mama će. Tata će. Ne moram ja jer će me već neko od njih podsetiti ili učiniti umesto mene.
Razvijate neodgovornost prema izvršavanju obaveza. Zbog čega? Zbog prevelike brige o budućnosti deteta, straha da se neće upisati u dobru školu i da će završiti kao siromah. Nećete ni vi uvek biti blizu ili pak večno živeti pa će jednom morati sam odraditi bez vašeg podsećanja.
Ne dajete detetu obaveze u kući da ne troši vreme na to ili da sebi nešto ne napravi. Posledica je da dete ne zna osnovne aktivnosti.
Poruka koju šaljete prezaštićivanjem je strah od posledica pa je bolje da i inače ne radi nešto kako si ne bi nešto napravilo. Zato se i izvlače iz svega gde god mogu.
Takvim postupanjem odgajate dete koje neprestano traži verbalne argumente kako ne bi morao raditi ono što mu se ne da. S vremenom je dete sve uspešnije u traženju argumenata da ne čini nešto.
Ne dajete detetu previše obaveza kako ga ne biste opteretili. Posledica je previše slobodnog vremena i umesto da okupiraju svoje vreme te ih to potakne na promišljanje i razvijanje kreativnosti te marljivost, oni imaju previše vremena pa ga troše na TV, igrice ili na to da vama govore kako im je dosadno. Posledica je loša organizacija vremena jer imaju previše vremena a premalo obaveza. U obrnutoj situaciji bili bi se prisiljeni bolje organizovati.
Zbog čega to roditelj radi? Da ne optereti dijete tako kako je on bio opterećen kao dete. No, vi ste baš tako i ispekli zanat. Prezaštićivanjem dete neće savladati osnove organizovanja svojih obaveza.
Roditelj dogovara druženja s drugom decom.
Posledica – dete se premalo druži i zavisi samo o tome kada će se roditelju dati organizovati druženje. Nekada se izašlo na ulicu i družilo. Danas sve treba detaljno dogovoriti i to tako da najčešće dogovara roditelj s roditeljem i tek tada se deca druže na sat-dva.
Zašto taj deo ne prepuštate deci? U početku malo asistirajte no kasnije prepustite.
Posledica je da se vas više opterećuje, a dete zakida za druženje. Glume se neke forme pristojnosti kojima se ne smeta drugima, a zapravo dovodi do otuđenja ljudi od ljudi.
Mogla bih navoditi ovakve primere danima. Svako od vas ih može primetiti osvrne li se oko sebe. I svesna sam generalizovanja no svako ko ne radi ovo će se izdvojiti iz navedenog primera i zahvaliti da to ne radi te time istaknuti svoje kvalitete kao roditelj.
Ono na što vam želim skrenuti pažnju je to da ne možete odgovornost prebacivati samo na decu kada su roditelji ti koji detetu šalju, svojim pogrešnim delima, poruke da deca nisu sposobna te im oni poveruju i sve manje-više prepuštaju roditeljima.
Neće im biti ništa ako im date da rade. To će ih naučiti štošta.
I za kraj priča o leptiru koji je trebao izaći iz čahure. Promatrao je to neki čovek sa strane. U jednom trenutku se maleni prestao boriti izlaziti iz čahure te mu čovek u nameri da mu pomogne, uze škare i malkice odreže čahuru kako bi leptiru olakšao izlazak. Leptir je izašao puno lakše, no od tog trena je oduvek imao problema s krilima i letenjem jer leptiri pri teškom izlasku iz čahure ojačaju svoja krila baš tim teškim izlaskom.
Ova priča nas uči kako katkada teški životni procesi i okolnosti imaju svrhu da kasnije poletimo s lakoćom jer su imali zadatak osnažiti nas.
Roditelj katkada u najboljoj nameri da olakša detetu, oslabi krila detetu te dete kroz život ide puno teže nego li je roditelj to hteo da se dogodi.
Promislite malkice o svojim postupcima. Katkada je manje više. Ne radite umesto njih, naučite ih da koriste puni kapacitet svojih krila. Biće vam zahvalniji.
Nemojte misliti i raditi umesto njih, dajte im da misle i rade kako bi se što bolje snalazili. Ako im ne ide, budite tu za njih i naučite ih da traže vašu podršku.
Želim vam puno sreće, a ako zapne – tu sam!
Anita Vadas, anitavadas.com
You must be logged in to post a comment Login