„Dečaci ne plaču“, zvonilo mu je u glavi, ali suze su krenule same

pixabay.com

Kuća i porodica

„Dečaci ne plaču“, zvonilo mu je u glavi, ali suze su krenule same

Ovo je priča o Filipu. Zasnovana je na istinitim događajima i likovima.
Filip je poseban. To je bilo jasno od kad se rodio – od samog početka je bio ono što se danas naziva „indigo dete“. Plav, plavook, bistrog pogleda kao da već ima veliko životno iskustvo.

Bio je izuzetan u svim fazama svog razvoja. Kada je učio da hoda, sa devet meseci, pridržavao se za mali kožni tabure, i majka mu je po tom tabureu kuckala prstima izmišljeni ritam da ga zabavi dok stoji i balansira. Primetila je da on taj ritam svojim ručicama besprekorno ponavlja. Onda je udarala sve složenije deonice, i on je opet ponavljao. Oduševljeno bi ciknula svaki put, a on bi „otpevao“ taj njen glas. Zatim je primetila da, kada mu pusti neku pesmu na CD-u, on peva tercu u odnosu na prvi glas, i već tada, kada je imao tek nešto više od godinu dana, odlučila je da ga upiše u muzičku školu čim budu hteli da ga prime.

Usvajao je paralelno engleski i srpski jezik, i to sâm, uz muziku i crtane filmove. Čak je engleski naučio malo bolje nego srpski, i ponekad je brkao padeže u srpskom, i izgovarao ga sa engleskim akcentom. Onda je počeo da usvaja fraze na drugim jezicima, čim bi nešto čuo na reklami, televiziji, u nekoj pesmi…

Kako je rastao, roditelji su počeli da se navikavaju na njegov brzi napredak u svim oblastima. Već sa tri godine je prilično dobro pisao sva slova, ćirilična i latinična, sa četiri je čitao duže dečje knjige i množio brojeve do 20. Onda je pokazao neverovatan talenat za sport. Leteo je po fudbalskom terenu među decom mnogo starijom i krupnijom od sebe, sa lakoćom im oduzimao loptu i slao je direktno u mrežu. Treneri su se zgledali, i već nakon nekoliko meseci predložili roditeljima da ga prebace u stariju grupu, kako bi mogao da učestvuje na utakmicama između klubova.

Bio je vrlo ponosan kad je krenuo u školu. Odlično se snalazio u grupi, a zahvaljujući kućnom vaspitanju učiteljica je imala samo reči hvale. Jedino je uvek primećivala da mu engleski malo smeta u srpskom, ali je ponavljala da to nije neki problem. Postavljao je teška, ali zanimljiva pitanja, bio je zainteresovan za sve oblasti, a na odmorima se igrao sa svom decom, dečacima i devojčicama, kao i sa autističnom devojčicom iz odeljenja koja je jedva govorila. Svi roditelji su želeli da im se deca druže sa Filipom.

Iste godine je upisao i klavir u muzičkoj školi. Na prijemnom ispitu je briljirao, i nekoliko profesora se zainteresovalo za njega, i dobila ga je profesorka kojoj tradicionalno dodeljuju najtalentovanije, jer njeni rezultati na takmičenjima ne mogu da se porede sa rezultatima bilo kojeg drugog kolege. Jedva je čekao septembar, da počne da svira. Profesorka je zahtevala da se ispiše sa fudbala, da ne bi povredio ruku. Pristao je. Doduše, plakao je čitava dva dana, a onda je shvatio da muziku ipak voli više.

Filip se trudio u školi. Redovno je radio domaće zadatke, sveske su mu bile uredne. Učio je za kontrolne i pismene, nije želeo da na čas ode nespreman. Klavir je vežbao, ali je više voleo da skida popularne pesme. Profesorka nije bila zadovoljna, želela je da ga šalje na takmičenja, „a to sa Bitlsima i Fredijem Merkjurijem ne može“, ljutito je ponavljala. Filipu nije bilo drago kada je ona ljuta, ali je njegovo uživanje za klavirom dok skida pesme bilo jače. Počeo je da komponuje.

U drugom razredu, nakon opisnih iz prvog, počele su prave, brojčane ocene. Zadaci sa tekstom su mu bili malo teži, jer je bolje govorio engleski nego srpski, pa mu neki nisu bili jasni. Gradivo je bilo složenije, počelo je učenje činjenica. Filipovi roditelji su tiho, kad Filip zaspi, kritikovali školski program koji se nije promenio iz vremena njihovog školovanja, kada nije bilo ni Gugla, ni interneta, ma ni kompjutera. „I onda je bilo smešno kad smo učili prirodni priraštaj na Novom Zelandu, a zamisli tek sad“, rekao bi Filipov tata.

Profesorka klavira u muzičkoj školi je sve češće zvala Filipove roditelje, žaleći se da Filip ne vežba dovoljno. „Da, slažem se da je zabavno to što on ume da odredi tonalitet u kojem ja govorim ili ton kada duvam nos, ali od toga neće postati muzičar. I to što on skida sve što čuje nije dobro. On mora da svira po notama.“ – ljutila se. U trećem razredu mu je na ispitu dala četvorku, u četvrtom trojku.

Filip je i u osnovnoj školi tu i tamo dobijao četvorke, pa i poneku trojku, naročito iz srpskog, ali je na kraju svakog razreda bio odličan. Nije voleo da bilo koja ocena bude poklonjena, i nikada nije molio učiteljicu da ga pita za ocenu više. Ona ga je i dalje stalno hvalila, i kao đaka i kao druga, a naročito kao vrlo lepo vaspitano dete. Umela je da kaže, „Ja ne znam da mi se ikada pre ovakvo dete dogodilo, a imam veliko iskustvo u radu sa decom.“

U suzama se rastala i od te generacije učenika i pustila ih u peti razred.

Filip je bio pun očekivanja – novi nastavnici, novi predmeti… Počinje učenje još jednog jezika, francuskog, a već je znao pedesetak osnovnih fraza koje je pokupio, ko zna kako. Onda – menjanje učionica, i naravno – nova zgrada, fizički odvojena od „malih“, dece od prvog do četvrtog razreda. Osetio je da je porastao.

Te godine, profesorka klavira mu je bacila note na pod, i rekla da je samo gubila vreme kad mu je objašnjavala prstored prošlog časa. Rekla je da nikad od njega neće biti muzičar, i da joj samo oduzima vreme. Pokupio je note, i rekao roditeljima da više ne voli muziku ni klavir ni profesorku, i molio ih da ga ispišu iz muzičke škole. Roditelji su rekli da to ne dolazi u obzir, i da je greh zanemariti svoj talenat. „Ali, ja nisam talentovan“, rekao je na kraju, „vidite da mi ne ide klavir.“. Roditelji su ostali neumoljivi.

Na prvom času francuskog u petom razredu, pohvalio se da ume da broji do pedeset na francuskom, a nastavnica je rekla da sve što je ikada znao sad zaboravi, i da uvek ima tako neki pametnjaković koji misli da mnogo zna, a usvoji pogrešan izgovor, i posle to ne može da se ispravi. Na kontrolnom iz biologije je dobio trojku, a iz matematike čak dvojku. Kada je mama došla po njega, sakrio se iza njenih leđa i plakao da ga niko od drugara ne vidi. „Učio sam“, ponavljao je, a mama je ponavljala da ocena nije važna, i da će popraviti loše ocene ako se bude trudio. Objašnjavala mu je da je prelazak iz četvrtog u peti razred velika promena, ali Filip je bio neutešan.

Satima je učio prvo biologiju, a zatim i matematiku. Javio se da odgovara, ali biologičarka mu je rekla da nije jedini, da ima mnogo dece koja žele da poprave ocenu, i prvo će pitati jedinice, a matematičarka je pristala, izvela ga na tablu i dala mu zadatak kakav nije video u zbirci. „Eto, Filipe“, rekla je, „Moraćeš još malo da se potrudiš. Ovaj put ti neću upisati ništa, ali molim te da, ako želiš višu ocenu, više i radiš“.

„Dečaci ne plaču“, zvonilo mu je u glavi, ali suze su krenule same pre nego što se vratio na mesto. Deca su počela da se smeju, zvali su ga „ženski petko“, upirali su prstom u njega. Sutradan je osetio bol u stomaku pred polazak u školu.

Profesorka klavira je, činilo mu se, odustala od njega. Na njegovim časovima je pričala telefonom, a često je kasnila i po dvadeset minuta. Dešavalo se da joj u učionicu dođe koleginica sa kojom ona krene da razgovara, i kao da zaboravi da je Filip na času. „Odsvirao sam“, umeo je da kaže, samo da bi video da li uopšte primećuje da je on tu. „Odsviraj još jednom, leva malo tiše, potpuno si levom preklopio desnu“, dobacivala je iz dna učionice. Na glatkoj površini polukoncertnog Petrofa, gledao je njen odraz dok priča sa koleginicom i pije kafu.

U školi je najviše voleo časove engleskog, tu je znao da dominira. Pričao je sa nastavnicom slobodno, bez korišćenja jedne jedine reči na srpskom, i bio je srećan. Kada je nastavnica pitala ko želi da odgovara, digao je ruku najviše, i ona ga je prozvala. Perfektnim britanskim akcentom je odgovarao na njena pitanja, bio je siguran u sebe. Deca su se gađala papirićima, pričala, klackala na stolicama jer nisu razumela engleski toliko dobro da prate šta Filip odgovara, ali nije mu smetalo, osetio je čar uspešnosti. Pitanja su bila o Džoani, devojčici iz lekcije, koja živi u jednom američkom selu, i već ima 7 patenata iz oblasti medicinskih pomagala. Pričao je kako bi i on voleo da postane slavan, i da želi da izmisli lek protiv raka, od kojeg je umro njegov deda za kojeg je bio mnogo vezan. „I za kraj, Filipe“, reče nastavnica, naravno na engleskom, „kako se zove Džoanina najbolja drugarica?“. Znao je da je to ime u samom dnu lekcije, setio se i Džoanine i njene zajedničke fotografije, ali nije bio siguran… „Mislim da je Džejn“, odgovori sa istim onim akcentom. „Razmisli još malo…“. Srce poče da mu lupa brže. „Džuli…“, pokušao je, svestan da nije. „Nećemo sad nagađati“, reče nastavnica. Ostavi mu još desetak sekundi da razmišlja, deca su se umirila da čuju tišinu, i on je ostao nem. Nastavnica reče, „Dobro, Filipe. Ovaj put četvorka, mada lepo si znao. Prosto, nisi mi pokazao da si se posvetio našem tekstu, a to je, znaš, važno…“

Ovaj put je Filip osetio oštar bol, kao ubod nožem u predelu grudi. „Ja negde grešim“, ponavljao je u svojoj glavi, „Samo moram otkriti gde.“

Na polugođu je bio vrlodobar, i uložio je još veći napor kako bi na kraju godine bar bio odličan, kad je već jasno da ne može imati sve petice. Nastavnici su jasno predstavili sistem prosečne ocene, i shvatio je da mu za geografiju treba sedam petica kako bi mu zaključila 5, a za srpski šest.

Na kraju mu je falila samo jedna ocena za odličan, imao je uspeh 4,40. Rešio je da se u šestom razredu potrudi još više.

Dobio je fiziku, nov predmet, a fizika ga je zanimala kad i nije znao da se to tako zove. Čitao je enciklopedije za decu, naučio sve o klatnu, ubrzanju i gravitaciji i čitao o Njutnu. U toku časa na kojem je nastavnik predavao kretanje, zamolio ga je da mu pomogne oko pitanja koje ga već dugo muči. „Kada bi“, pitao je, „svemir bio prazan, bez ijedne planete ili zvezde, ili bilo kog drugog tela, i kad bi se pojavila neka kometa, i letela brzinom od 100.000 kilometara na čas, da li bi to uopšte bilo kretanje, jer ne bi postojalo referentno telo?“. Deca su na pola pitanja počela da žagore, nije im bilo zanimljivo. Nastavnik se nervirao jer je narušen mir na času. „Ti bi malo da filozofiraš, a, Filipe?“ sa osmehom ga je pitao, i tresnuo dnevnikom o sto. „Dosta priče! Ana, okreni se da ne bi dobila jedan!“.
Filip je rešio da se prijavi na takmičenje iz matematike. Nastavnica nije prihvatila, jer je prethodne godine imao zaključenu trojku. Ponestajale su mu ideje kako da bude bolji.

Te godine je završavao muzičku školu, i hteo je da na završnom ispitu odsvira svoju kompoziciju. Iskomponovao je pravu pravcatu svitu za klavir. Profesorka nije prihvatila. Nije ni tražila da čuje kompoziciju svog dvanaestogodišnjeg đaka. „Ali, poslao sam je na takmičenje u Smederevu i dobio 100 poena, prvi sam“, pohvalio se Filip. Profesorka je nastavila da kucka poruku na Vajberu. „Filipe,“ pričala je dok je palac leteo po sitnoj tastaturi, „kad ti budeš profesor klavira, ti odlučuj šta će koje dete da svira na ispitu. Mada, sa ovakvim radom, teško da ćeš to ikada biti“. Odložila je telefon, i pogledala ga pravo u oči. „Da vidiš kako se druga deca trude. Dođi na takmičenje u maju, da čuješ Ognjena. Mlađi je od tebe, a već svira Šopenove valcere. I Mina isto. Ona je već na Bahovim troglasnim invencijama…“ Jedva je čekao kraj godine. Više nije ni razmišljao da upiše srednju muzičku… Kada je položio ispit i dobio trojku, zatvorio je klavir i zarekao se da ga više nikad neće otvarati.

U sedmom razredu je dobio hemiju, ali je već znao da neće biti mnogo dobar iz tog predmeta. Odavno je izgubio samopouzdanje. Razredna je primetila drastičan pad Filipovih ambicija, i pozvala je roditelje na otvorena vrata. „On je divan“, rekla je Filipovom tati. „Nastavnici se slažu da je dominantan u ovom razredu, pritom je dobar i vaspitan. Ne tuče se, nije drzak, da samo znate kakva su danas deca… Srećni ste Vi sa njim“, hvalila ga je. „Ali, biću sa Vama iskrena – to što on ima, taj njegov kapacitet i interesovanja, to je teško oceniti. Ja znam da još dugo nećemo imati takvog đaka, tako svestranog, pametnog i vaspitanog, i ja razgovaram sa kolegama da obrate pažnju na njega, da se ne trudimo samo oko onih najgorih, ali ne vredi – oni mi pokažu kontrolni koji je uradio za trojku ili dvojku… i tu svaka priča prestaje… Mada, svi znamo da će on daleko dogurati… Samo, ne bi bilo loše malo da se potrudi, pa mnogo slabiji od njega sa lakoćom dobijaju te petice, a njega kao da više ni ne interesuje…“ Filipov tata je rekao da će porazgovarati sa njim.

Posle razgovora sa tatom, Filip je rešio da se prijavi na takmičenje iz recitovanja. „To je bar lako“, mislio je. „Sâm biram pesmu, ići ću redovno kod nastavnice da me priprema“. Onda je shvatio da nekih priprema nema, i zamolio ujnu da mu pomogne. Odabrao je „Plavu grobnicu“, i u toku popodneva naučio je napamet celu pesmu i pročitao mnogo tekstova o vojnicima sahranjenim u moru. Ujna je danima radila sa njim, i kada je konačno pristao da izrecituje pesmu pred roditeljima, naježili su se, majka je čak zaplakala. Nastavnica je tražila da izrecituje pred razredom. Deca su divljala, niko nije slušao Filipovo recitovanje. „Kako Vam se čini?“, pitao je nastavnicu ponosno. „Imate li neku preporuku, zamerku, bilo šta?“ Nastavnica je tužno odgovorila, „Izvini, više sam pazila šta rade ovi tvoji divljaci, nisam mogla da se skoncentrišem. Ali, biće to dobro. Probaj samo malo taj izgovor da popraviš, liči kao da govori stranac, hahaha…“. Razred se grohotom nasmejao. Tog celog dana su ga zvali Stranac.

Na školskom takmičenju je diskvalifikovan, jer je dečak iz četvrtog razreda prošao na opštinsko takmičenje sa tom pesmom, pa nisu hteli da obojica recituju isto.

Filip se upinjao da održi vrlodobar uspeh i u osmom razredu. Više nije mnogo učio, ali je shvatio da su mu poeni važni kako bi upisao gimnaziju. Želeo je da studira medicinu. Nekoliko nastavnika je zvalo njegove roditelje na razgovor, i svi su tvrdili da je on izuzetan, ali da jednostavno nemaju na čemu da mu daju petice. Pritom, ima neki problem u govoru, pitali su da li je rođen u Engleskoj ili Americi. Nastavnica istorije je čak rekla da je videla njegov rezultat sa upisa u školu, i da za svojih 26 godina rada nije imala đaka sa tako visokim koeficijentom inteligencije. „I, to se vidi, znate…“ rekla je. „Njegova interesovanja, njegov vokabular, pa druga deca ne mogu da mu priđu na kilometar! A da vidite samo ponašanje na času, i u dvorištu. Ja ih posmatram i mislim se, gde rastu ova deca, da li ih iko vaspitava? A Filip, pa to je nešto sasvim drugo. Njega i kada opomenem, on posle časa dođe da se izvini. Možda Vam se čini da to nije mnogo, ali jeste, deca su danas nevaspitana i bahata. I ništa ih ne zanima… Ali Filip se ne trudi da dobije pet, ja kad ga pitam on priča mnogo šire od onoga što ja tražim, a ono što tražim on ne zna… Iskreno, meni je baš bilo teško što sam morala da mu zaključim tri na polugođu, kad znam da zna više od svih petica zajedno, i pritom (konspirativno je utišala glas, kao da se plaši da je prisluškuju), već je javna tajna da dvojke poklanjamo – ko će da dolazi u avgustu zbog neradnika? I onda ispada da je Filip tek malo više od te poklonjene dvojke, to jest, jedinice…“

Filipovi roditelji su se dogovorili da više ne odlaze u školu. Kada bi videli nekog nastavnika na ulici, bežali su u najbližu prodavnicu u strahu da će ih zaustaviti i početi priču o Filipu i raskoraku između njegovih sposobnosti i ocena.

Na kraju osmog razreda, đak generacije je bio Jovan. Jovanu su roditelji plaćali privatne časove još od trećeg razreda, i zahtevali petice od njega. On se plašio roditelja, učio je da ne bi dobijao batine, i vrlo retko je dobijao četvorke, a manje od četvorke nikada. Jovan je pozvao Filipa na kolače da ga časti za prestižnu nagradu. Na bilbordu blizu škole su bile slike đaka generacije sa opštine. Jovanova fotografija je bila u sredini. Dva drugara su stala ispred i uradila selfi. Jovan je odmah postavio sliku na Instagram sa komentarom „Dva Jovana i jedan Filip LOL“.

Filip nije imao poene za gimnaziju. Upisao je Trgovačku školu. Filipov tata je rukama i nogama kopao da dobije neki projekat u Hanoveru. Uspeo je. Otišli su svi, i Filip je odmah preskočio svoj, i prebačen je u stariji razred. „Izuzetno dete“, rekao je direktor škole kada ga je upoznao. Filip je srećan. Povremeno opet sedne za klavir i odsvira „Boemsku rapsodiju“ za društvo. Već su pisali članak o njemu u školskim novinama. Zaljubio se u jednu Laru.

Autor: Maja Bugarčić, Filipova kuma

Izvor: zelena ucionica

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top