„Izgaziću depresiju, ili će ona izgaziti mene“

Pre samo nekoliko decenija, depresija je u kliničkoj psihologiji bila opisivana kao bolest od koje posle 40. ili 45. godine pate uglavnom osobe ženskog pola, koja dobro reaguje na farmakoterapiju i sa kojom se manje ili više uspešno može boriti.

U međuvremenu, depresija je postala problem sa kojim se suočava ogroman broj ljudi u svetu. Činjenica je da se o depresiji govori sve češće, i ona je uz anksiozna stanja problem zbog kojeg se ljudi najčešće obraćaju psiholozima i psihijatrima tražeći pomoć.

U Srbiji…
…svaka peta žena i svaki deseti muškarac doživi bar jednu depresivnu epizodu tokom života.

U žižu javnosti kod nas, depresija je stigla jer se uvrežena slika depresivne žene u srednjim godinama promenila. Od depresije obolevaju ljudi različitog uzrasta, različitog pola, i sve je više mladih ljudi koji se suočavaju sa ovim problemom.

Statistika Svetske zdravstvene organizacije pokazuje da će se svaka četvrta osoba na svetu tokom života suočiti sa nekim od problema iz oblasti mentalnog zdravlja.

U Srbiji, mentalni poremećaji su šesti najveći zdravstveni problem, posle bolesti srca i krvnih sudova, malignih tumora, dijabetesa, opstruktivne bolesti pluća, povreda i trovanja, a ljudi ipak žive u naivnom uverenju da se to dešava „nekom drugom“.

I zato je pitanjem „šta je normalno uopšte“ sinoć započeta prva „Kafa sa psihologom“, u organizaciji Hemofarm fondacije, na kojoj je Jovana Gligorijević, novinarka i pomoćnica glavnog urednika nedeljnika „Vreme“, o svom ličnom iskustvu u borbi sa depresijom razgovaraka sa dr Aleksandrom Dimitrijevićem, kliničkim psihologom i psihoanalitičarem i Draganom Ilićem, psihologom i novinarem, koji je bio i moderator ovog razgovora.

Dakle, šta je „normalno“?

Možda je najtačnija Frojdova definicija normalnosti, koja kaže da je čovek (uslovno rečeno) normalan ako je u stanju da radi i da voli, rekao je otvarajući temu Dragan Ilić.

A depresija… Depresija pogađa čoveka na oba ova nivoa.

Na koji način može da se pronađe izlaz iz ovog stanja?
Stigmatizacija osoba koje imaju problema sa mentalnim zdravljem je jednako veliki problem kao i samo njihovo stanje, rekao je psihoanalitičar Aleksandar Dimitrijević: „Još gora od toga je autostigmatizacija koja pogoršava stanje. A ta autostigmatizacija je direktna posledica načina vaspitanja i pogleda društva na osobe koje imaju problema sa mentalnim zdravljem.

Jer, kad vas snađe neko od stanja iz ovog spektra, vi reagujete onako kako ste naučeni, sa prezirom i nipodaštavanjem. I onako kako ste celog života odbacivali ljude koji imaju problem sa mentalnim zdravljem, počinjete da odbacujete sebe, jer ne umete drugačije.“

Zbog tog problema, jer jedna od najtežih stvari u životu je suočavanje sa samim sobom, ljudi se za pomoć javljaju u proseku tri godine nakon što prvi put primete da imaju neki problem. Time se gubi dragoceno vreme, tokom kojeg je moguće da se problem koji još nije postao hroničan reši lakše.

Ono što je gotovo neverovatno je da, uprkos naporima struke, stigma u poslednjih 50 godina raste.

„Od SAD i Kanade, prema Evropi, stigma raste. Prvo zbog senzacionalističkih napisa u novinama, i, da krajnje pojednostavim, zbog Entonija Hopkinsa. Zbog toga što nekad filmovi budu toliko upečatljivi da predavanja stručnjaka koja su manje više dosadna ne mogu to da promene“, kaže Dimitrijević.

Najjefikasniji način da se to promeni je da ljudi koji su prošli kroz takva stanja, i iskusili depresiju, podele svoja iskustva. Kad čujete kako „to“ izgleda iznutra, vaši stavovi se menjaju.

Pa kako izgleda depresija „iz prve ruke“?
Zato je sinoć o svom iskustvu sa depresijom govorila i Jovana Gligorijević, novinarka, zamenica glavnog urednika lista „Vreme“, koja se nekoliko godina borila sa ovim problemom.

„Užasno me nervira ona definicija koja kaže da je depresija osećaj tuge koji traje duže od dve nedelje. Depresija je mnogo više od tuge. Dve godine pre dijagnoze ja sam bila u toskičnoj vezi, u lošim stambenim uslovima, u situaciji u kojoj ne mogu da živim od svog posla u ‘Vremenu’. Tada ulazim u dodatni posao, koji podrazumeva ne samo da ja trpim mobing, već i da gledam kako druge žene oko mene postaju žrtve zlostavljanja na poslu. I događa se da se ja ukočim. Ne mogu da se pomerim, ali ne mogu ni da definišem gde me ukočilo. Odlazim kod lekara, snimaju me, ne mogu da nađu gde je problem, i završavam kod neuropsihijatra.

On zaključuje da je fiziološki sve u redu, ali me definiše kao anksioznu i prepisuje mi u tom trenutku prvi put antidepresive i sedative što je standardna kombinacija. I OK, promašuje mi i dijagnozu i terapiju, ali to je u Srbiji, čini mi se iz mog i tuđih iskustava standardno. Teško je doći do prave dijagnoze, ali mislim da nisu toliki problem lekari i terapeuti nego je prosto dijagnoza takva.

Prvih šest meseci terapije meni bude malo bolje, ali ja još ne uviđam da meni nije ‘crkao’ samo ovaj deo emotivnog aparata koji se tiče raspoloženja, već da mi i je i voljni deo ličnosti otišao u potpunosti. Šest meseci nakon prve ture antidepresiva, meni psihijatar ukida terapiju jer smatra da mi više nije potrebna, ali simptomi počinju da se vraćaju posle četiri meseca.

Sad ja već povezujem da imam problem poremećaja raspoloženja, ali ne znam da li se oni tek ispoljavaju, ili su odavno tu, ali ih nisam bila svesna.

Odlazim ponovo kod lekara, dobijem bromazepam koji u tom trenutku na mene više nije delovao… I menjam psihijatra.

Izgaziću depresiju, ili će ona izgaziti mene
„U nekom trenutku sam odlučila da svoju depresiju shvatim kao svog protivnika. Svaka osoba ima svoje neke mehanizme, to je bio moj. Shvatila sam da ja moram da izgazim depresiju, ili će ona izgaziti mene.“

Jako je važno da nemate predrasude prema javnom zdravstvu. Ja sam nadrljala privatno, a psihijatra koji mi je pomogao našla sam u Domu zdravlja u Kragujevcu, jer sam u to vreme bila osiguranik na toj teritoriji. I dan danas, ne menjam tog psihijatra, i odlazim na kontrole kod njega.

Važno je da tragate, da menjate terapeute i pristupe, sve dok ne nađete ono što za vas radi.“

Gligorijevićeva kaže da je za nju najgori bio konflikt koji je nastao kad je počela da pruža otpor svojim osećanjima, tokom najgorih depresivnih epizoda.

I zato smatra da je najbolje da se u takvoj situaciji „prepustite“ i „pustite da prođe“: „Legneš na pod i plačeš. I plačeš. Sve dok više nemaš šta da isplačeš. Ti kad tresneš toliko nisko, možeš samo da se dižeš.“

Sasvim iskreno, kaže da je pokušavala da sakrije kako se oseća, pre svega zato što nije želela da njeni roditelji vide kako se oseća, jer „ni jedan roditelj ne želi da vidi svoje dete u tim najcrnjim stanjima“.

Depresivni ljudi nisu opasni za druge, opasni su samo za sebe
Prvi put poželela je da javno ispriča kroz šta je prolazila kad je pao avion „Džerman vingza“, i kad su novine i sajtovi bili puni vesti u kojima je pisalo da je pilot Andreas Lubic bio depresivan.

„U karakteru mi je nekako da sam ratoborna, i tada sam napisala da se godinu dana borim sa depresijom, ali da mi nikad ne bi palo na pamet da srušim avion i ubijem druge ljude. Da depresivni ljudi nisu opasni za druge ljude. Opasni su samo za sebe, a drugima su samo teški“, ispričala je Jovana Gligorijević, dodajući da od tada, kad god ima povoda iskoristi priliku da piše o tome.

„Jako, jako je važno da shvatite da dijagnoza niste vi. Da ni jednog trenutka ne poverujete da vam je dijagnoza deo karaktera. Bolest je nešto što se dešava i što će proći. Ali to niste vi“, kaže ona.

SOS linija za prevenciju samoubistva
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva otvorena sredinom januara u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarevic“. Telefonski broj je 011/7777-000 i mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihove porodice, a sa njima ce razgovarati psihijatri, psiholozi i socijalni radnici. Linija je otvorena 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji.

Kako prepoznati depresiju?
„Kad razgovaram sa ljudima, u prvom razgovoru uvek obratim pažnju na dve stvari. Prva je da li se promenio ritam spavanja. Da li ne možeš da zaspiš, da li ne možeš da se probudiš, da li se kad se probudiš osećaš kao da se uopšte nisi odmorio, da li se budiš bezbroj puta u toku noći, da li se probudiš u dva ujutru i onda ne možeš da zaspiš… da li ima noćnih mora, da li ima snova koji se ponavljaju i tako dalje.

San vam pokazuje na najfiniji mogući način da li je organizam u pravilnom ritmu ili nešto nije kako treba. Sasvim ozbiljna istraživanja pokazuju da ako je san stabilan, onda su i osećanja stabilna“, rekao je Dimitrijević.

„Druga stvar koju pitam je da li je nedavno došlo do neke promene u koncentraciji, da li ne možete da čitate, da učite kao ranije, da li kad vas nešto zainteresuje vi ne možete da obratite pažnju na bilo šta osim toga… Koncentracija je najfinija i najskuplja mentalna funkcija koja prva propada i poslednja se oporavlja“, dodaje on.

Ali, srž problema u psihološkom smislu, po njegovom mišljenju je samopoštovanje.

„Osnovno pitanje je da li i dalje mogu da verujem da sam kompetentan, da mogu da budem nekome zanimljiv, da sam duhovit… Depresija na izvestan, ponekad dramatično moćan način, uništi vaše samopoštovanje, da postoje periodi u kojima ne možete da prihvatite da nešto vredite, ne možete da poverujete da nešto vredite, kao i da bi to ikada moglo da se promeni i da bi ikada moglo da bude osobe koja će to pomisliti za vas. Ili, ako vam neko kaže nešto drugo, vi u to ne verujete jer ste toliko pesimistični, da pomislite ovaj nema pojma šta priča, slep je kod očiju… I onda iz problema samopoštovanja mogu da izađu svi drugi problemi.

Nemam motivaciju da ustanem iz kreveta, jer ionako ne mogu da dam nikakav doprinos, nemam motivaciju da se javim svojim prijateljima jer im je ionako bolje bez mene… bolje bi bilo da se nisam rodio jer sam samo opterećenje svojim roditeljima“, opisuje Dimitrijević „lomove“ osobe koja živi sa depresijom.

Svaki put kad se radi o borbi, te osobe misle da nemaju nikakve šanse, „a sve i da uspem, pa šta, moje postojanje ne pravi nikakvu razliku“. U najgorem slučaju, ovo sve može da dovede do samoubistva. I to je najstrašniji ishod depresije.

Ono što je najvažnije da znate je da depresija ima mnogo lica. Ponekad, ona su relativno blaga. Dođu, prođu i ne vrate se nikada. Ponekad, potpuno su jeziva. I mogu da traju godinama.

„Jako je važno biti iskren prema sebi. Priznati da imamo problem, jer je potpuna iluzija da iko na ovom svetu može da živi a da nikad nema nikakav problem. Ali, što ih pre priznamo sebi, što ga brže podelimo sa bliskim osobama, tim bolje za nas.

Ako osetimo da je problem prevelik za nas, i za našu mrežu socijalne podrške, što se dešava, i nije neobično kad uzmete u obzir šta se dešava u društvu, nema ništa pametnije što možete da uradite nego da potražite stručnu pomoć.

Ideja da sami sebi vadite zub je potpuno nestala iz zapadne civilizacije. I isto tako, treba da nestane ideja da sami sebi možemo da rešimo sve probleme. Neke možemo. Ali, neke ne možemo, i u takvim slučajevima ništa nije prirodnije nego da potražimo stručnu pomoć“, poručuje Dimitrijević.

Važno je da znate još nešto
To što neko deluje kao da savršeno funkcioniše u životu ne znači da ne može patiti od nekog problema u vezi sa mentalnim zdravljem. Ima ljudi koji uz odgovarajuću terapiju mogu da žive i rade potpuno normalno. Ali, ima i onih koji ulažu neverovatan napor u prikrivanje svog stanja, tako da njihovi prijatelji, kolege, ponekad čak i članovi porodice ne primete ništa.

Kako možete da pomognete
Budite tu. Slušajte, ali stvarno. Pokažite da vam je ta osoba važna, i pokušajte da je uverite da ćete zajedno naći rešenje i način da joj bude bolje.

Nemojte suditi. Uzdržite se od kritike. Ako ističete da „ima ljudi koji žive i gore, pa nisu u depresiji“, vi, iako nenamerno, osobi koja ima problem šaljete poruku da smatrate da ona bira kako će se osećati i da je odabrala da ima problem.

Grub pristup je nedopustiv. Voljenu osobu grubostima nećete uspeti da trgnete. Ako pokažete da vas izdaje strpljenje, ako osobu koja ima problem ignorišete ili je stalno „bockate“, nanećete više štete nego koristi.

Nikada ne omalovažavajte osećanja osobe koja pati. „Ti si mnogo svilen/svilena“, „ti si besan/besna“, „živiš pod staklenim zvonom“… i slične izjave šalju poruku da je iskustvo osobe o kojoj je reč beznačajno.

Problemi sa mentalnim zdravljem nisu stvar izbora. Posmatrajte to ovako, kad bi ta osoba dobila grip, ne biste joj rekli da je razmažena i da treba prosto da „odluči da nema grip“ zar ne?

Ne pravite se da razumete. Ako se niste suočili sa depresijom (ili bilo kojim problemom iz spektra poremećaja mentalnog zdravlja), ne možete razumeti u punoj snazi kako se ta osoba oseća. Jer, na vaše „znam kako ti je“, osoba koja je u depresiji želeće da zaurla „ne, nemaš predstavu“, ali neće za to imati snage. I samo će se povući još dublje.

Nekome ko nije to osetio na svojoj koži, gotovo je nemoguće objasniti kako je to kad svakog jutra žalite što ste se probudili. Kad rutinske obaveze, poput pranja zuba ili tuširanja, zahtevaju natčovečanski napor i snagu volje. Kad je sve što želite samo da otpuzite u mrak, sklupčate se i umrete. Kad… Kad je mrak u vama i šapuće, priziva vas i čini vam se da ne možete da mu se oduprete.

Ako niste bili tu, ne možete da znate kako je.

Ali, ako zaista želite da pomognete, pitajte tu osobu kako je. I stvarno slušajte šta vam se govori.

Budte stpljivi. Čak i kad vam to postane naporno. Budite strpljivi. Strpljenje je zrnce iz kojeg se rađa nada, a nada je osobama koje su u depresiji potrebna koliko i vazduh koji dišu.

Ako se borite sa problemima, ako vas mori nešto, ako imate osećaj da je sve izgubljeno… niste usamljeni. Niste krivi. Niste slabi. Potražite pomoć.

Razbijanje tišine kojom su okružene osobe koje imaju problema sa mentalnim zdravljem je važan korak u borbi da ovaj svet postane bolje mesto za život.

Izvor: Mondo