Tekst prenosimo u celosti:
Ljuljamo se u parkiću i čujem grub glas: „Pogledaj se na šta ličiš, nećeš više ići napolje.”
Devojčica je samo isprljala haljinu, a liči na najlepši san, osmeh ustupa mesto osećaju krivice i ona skuplja vrat u ramenca, grbi se.
Drugi glas govori svom dečaku „Kako si toliko glup da dobiješ keca, ništa ne znaš.” A to nije istina! Svako nešto zna, baš svako na svetu nešto zna… a on pogne glavu i ćuti, hoda gledajući u svoje noge.
Puno je tu rečenica još…
„Kako si bezobrazna”,
„Šta dramiš, nije ništa strašno”,
„Samo ti uvek moraš nešto da izmišljaš, vidi kako su svi drugi normalni”,
„Ružna si kad plačeš”,
„Šta plačeš kao neka seka persa”,
„Nisi dobar/dobra”…
A onda se desio i udarac, udarac po glavi.
Zašto smo zaboravili kakvi smo bili kad smo bili deca, kako nam je bilo kad su se prema nama loše ponašali a mi smo zavisili od njih, nismo imali kud i voleli smo ih najviše na svetu… gde smo zakopali to dete u nama i tog negujućeg roditelja u nama i gde smo potisnuli svu ljubav, razumevanje, podršku ovog sveta za nas same i za našu decu, a volimo našu decu, znam da ih volimo.
Moram da ti se obratim, ne mogu više da ćutim.
Hej ti… ti koji/koja udaraš, vređaš, posramljuješ, obezveđuješ svoje dete i podsmevaš mu se, kažnjavaš ga, pokazuješ mu da ti se ne sviđa, da nije dovoljno dobro ili dostojno tvog poštovanja… i sve to opravdavaš gubljenjem strpljenja, umorom, rečenicama „Ona je nepodnošljiva”, „Izbacio me iz takta”… Samo da znaš da je to tvoja odgovornost, ne detetova, ti si odgovoran/na za svoje postupke i niko drugi. Ne znam kako si razumeo/la roditeljstvo, ne znam da li ti je nekada palo na pamet da si u srcu svog deteta najveći/a i najlepši/a na svetu? Ne znam da li znaš da način na koji razgovaraš sa svojim detetom postaje njegov unutrašnji glas? Ne znam da li znaš da roditelj treba da bude bezuslovna ljubav, podrška, sigurno mesto gde dete ima pravo da bude najgora verzija sebe. Da treba da postavljaš granice, frustriraš svoje dete, ali ne i ismevaš i ponižavaš samo zato što još ne zna kako sa ograničenjima da izađe na kraj ili su mu važne neke druge stvari nego tebi.
Ti si ta/taj koji treba sve to da ga nauči. Treba da budeš čovek kome dete veruje.
Jednom sam se igrala sa svojim ćerkama Baba Veštice i jurile smo se, skičale i vrištale po kući. Dok sam jurila da ih uhvatim onako brze, vešte, zajapurene, nasmejane i mokre, u jednom trenutku sam napravila veštičiji glas i rekla „Ha, ha, ha sad ću da uključim svoje super moći, sad ću da vas prebijem.” Moja starija ćerka je stala, oslonila ruku na kuk i rekla „Hmmm, Veštice, pa nisu ti to super moći to su ti super nemoći”. Eto, to sam htela da ti kažem.
Da, ti si u tim trenucima super nemoćan/a, iskaljuješ svoj bes i frustraciju na detetu, umesto da rešiš svoje probleme pošteno prema sebi i svojoj deci, ti praviš još jedan problem, praviš problem svom detetu.
Znaš, roditeljstvo ti je kao neki test ljudskosti, pa ti razmisli… Znam da je ponekad teško, preintenzivno, znam da ti je ponekad previše.
Samo da znaš da zloupotrebljavaš svoju moć, a na to nemaš pravo.
You must be logged in to post a comment Login