Ispovest maturantkinje iz Valjeva će vas ostaviti bez teksta: Matursku haljinu morate kupiti u Beogradu, inače vas gledaju kao jadnicu

Matura se približava i meni se ne ide, jer moji roditelji nemaju novac da mi plate put u Beograd i da mi tamo kupe haljinu. A ako je sašijem ili kupim u Valjevu gledaće me kao poslednju jadnicu.
Kada je počela da se približava matura, devojke iz mog razreda, ali i komšiluka su napravile detaljnu organizaciju vezanu za nabavljanje svečane toalete. Gledam ih kako odvajaju baš određen vikend tokom kojeg će se uputiti u Beograd kako bi tamo u nekoj od markiranih radnji kupile haljinu. Već su se raspitale kada stižu nove kolekcije. Neke od njih će ići i više puta zaredom jer ne veruju da će naći „garderobu iz snova“ iz prve.

Slušam trenutno sve te priče o pripremama samo za kupovinu, a o konktretnom spremanju za matursko veče će biti vremena da se raspravlja kada se „ovaj problem“ reši.

Ja nisam u mogućnosti da tako rešavam izbor hajine za maturu. Moji roditelji nisu u finansijskoj situaciji i da plate matursko veče, i ekskluzivni šoping, frizuru, šminku i sve što bi valjevska maturantkinja umela da smisli i poželi.

Znam da ne moram da budem jedna od njih, ali je pritisak veliki. Znam i da će me gledati kao janicu, jer sam ili sašila haljinu ili sam je kupila u lokalnoj radnji.

Foto-ilustracija: pixabay.com
Kada pokušam da se izdignem iznad tih emocija, shvatam da se radi o jednom glupavom provincijalskom modnom trendu. Devojke mogu vrlo lepo da se obuku i u valjevksim buticima, pa čak i da nađu markiranu garderobu.

Ali, ne! Onda se neće pričati da je njihova toaleta poslednji krik mode iz prestonice. Onda one neće biti moćne kao Beograđanke koje slave matursko veče. Onda one neće biti ekskluzivne!

Nisam učestvovala u kreiranju ovog trenda, a nisu ni moje vršnjakinje. Ipak, spremne su da se povinuju nečemu što je suludo i traje decenijama i više. Tužno je što mislim da bih se i ja povinovala da imam mogućnosti, jer je to lakši način nego biti drugačiji i biti obeležen.

Međutim, ja ću definitivno biti obeležena, jer neću roditeljima „izvaditi bubreg“ da bih platila haljinu 150 evra, cipele 100 i torbicu minimum 50. Biću obeležena jer neću uraditi sve ono što moja generacija od mene očekuje.

Samo se pitam da li da odem „tako obeležena“ na maturu ili da od svega odustanem. I kako doneti ispravnu odluku u cvatu euforije koja je oko mene.

Sedim među srećnim devojkama, koje ni ne razmišljaju o tome da postoji nešto što će se desiti i posle mature, a to je život. Razmišljaju samo o tome koliko cirkona je primereno da bude na haljini, cipelama, torbi. Da li su one ograničene ili ja, koja ne želim da poverujem da je to stvarnost, koja maštam da je žena više od odeće u kojoj će se negde pojaviti.

Koga maturantkinje iz provincije pokušavaju da fasciniraju?

Kada bolje razmislim, ne vidim da su moje drugarice u boljoj materijalnoj poziciji od mene. I njima roditelji rade za proseču platu. Međutim, deluje kao da su se one za ovo spremale godinama, a možda i njihove porodice. Izgleda da su svi znali šta ih čeka krajem maja, osim mene.

Buduće maturantkinje obavljeju svoje skupe zadatke kako bi se međusobno takmičile i kako bi očarale jedna drugu ukoliko se vole, odnosno kako bi izazvale zavist kod onih koji ih ne vole.

Zar je to svrha maturske večeri?!

Ja to nisam tako doživljavala. Smatrala sam da je to proslava kraja jedne etape života, proslava ulaska u zrelo doba.

Bez obzira na to što sam mislila i što i dalje pokušavam da mislim, osećam se odbačeno i usamljeno. Ne mogu protiv većine, protiv čitave mase pomahnitalih devojaka koje kupuju svoju sreću, a prodaju dušu.

Zažmuriću sada i poželeti da ceo taj provincijalski trend prestane. Ne želim više da zbog njega patim ja, ali ni meni slični širom Srbije.

(Telegraf.rs)