Onaj gore vidi sve – priča koja će vas navesti da poverujete u višu pravdu.

Svi smo se u životu susreli s neprijatnim i zlim ljudima, koji razmetljivo nose masku sušte vrline. Takvi ljudi namerno povređuju druge, ne zaboravljajući da se pritom ljubazno smeše.

Međutim, zlo pre ili kasnije bude kažnjeno i mi smo pronašli odličnu potvrdu toga.

Zanimljiva priča iz knjige “Mala sreća“ ruskog psihologa Ane Kirjanove, koja će vas uveriti da na svetu još uvek postoji pravda i da kazna ponekad stiže vrlo brzo..

„Dama u finom belom kaputu mučila je drugu damu. Zapravo ne damu, već loše odevenu ženu s dečjim kolicima i devojčicom koja je nosila naočare. Bio je to u prodavnici. Dama u belom kaputu obraćala joj se vrlo ljubazno, puna pitanja i takođe puna saosećanja, odmahivala je glavom, slušajući odgovore – kao učiteljica ili psihijatar dok sluša pacijenta:

Zašto vaša devojčica nosi naočare? Ah, slabo vidi, a šta da se radi! Da, odmah se vidi da joj jedno oko beži. Moraće na operaciju, a možda joj ni to neće pomoći. A zašto ćuti? Je li stidljiva? Možda je autistična? Roditelji u početku misle da im je dete stidljivo, a posle se ispostavi da nije normalno. A čime se vaš suprug bavi? U današnje vreme je teško izdržati dvoje dece. Koliko samo koštaju jedne naočare! A koliko vam je staro mlađe, to u kolicima?

I skromno obučena žena je krotko odgovarala, jer vas takve dame naprosto hipnotišu. Teško ih se otresti i otići jer one imaju u sebi nešto zapovedničko, što vas tera da im se pokoravate. Znam takve. Zato sam im prišla, da pokidam te nevidljive veze, i počela sam da biram krompir.

Mama s decom je iskoristila priliku da ode, a dama u kaputu mi je poverljivo rekla: “Kolica su joj, iz nekog razloga, dobro zatvorena. Ko zna kakvo je čudovište u njima. Takvi samo bedu rađaju!” Nisam odgovorila, izmerila sam krompir i kupila odličan sladoled, zapravo tri komada. Bilo mi je teško na duši i zato sam ih toliko kupila, ali nije stvar u tome.

Dok sam kopala po zamrzivaču i tražila sladoled, dogodilo se sledeće: dama u belom kaputu je uzela kanticu majoneza. I tek što ga je uzela u ruke, dogodilo se nešto neverovatno: kantica u njenim rukama je pukla, prosto eksplodirala!

Ukratko, došao je kraj njenom finom kaputu i divnom šeširu, kao i elegantnoj šminki – po svemu je prsnuo masni majonez. Šljis! – I sve je bilo u flekama. Svi su pojurili da je čiste i brišu pod, kao i zidove i proizvode na okolnim policama, jer je majonez šljisnuo na sve strane, koliko ga je bilo!

Sladoled sam, naravno, dala onoj mami s kolicima i devojčicom s naočarama. Uostalom, i ja ih nosim. „Ljudi s naočarama treba da se pomažu!“ – rekla sam joj i svi smo se nasmejali. Smejala se i devojčica Lena – rekla mi je da se tako zove. I Lenina mama se smejala i otvorila kolica. U njima nije bilo nikakvo čudovište, već bucmasti dečkić rumenih obraza, koji je slatko spavao. I on će kod kuće doobiti malo sladoleda. Nekom sladoled, a nekom majonez na kaput. Jer neko to odozgo vidi sve…