Sin prošao s jednom četvorkom, kad primetim da je mali obuo levu patiku na desnu nogu i obrnuto

pixabay.com

Kuća i porodica

Sin prošao s jednom četvorkom, kad primetim da je mali obuo levu patiku na desnu nogu i obrnuto

Pamtite sigurno, tu negde između svojih osam i dvanaest godina, naši su klinci promenili mišljenje o nama — ljudima rođenim šezdesetih — prelazeći pritom kratak put od zablude da mi hodamo po vodi do zaključka da su oni mnogo pametniji od nas.

Mi se tešimo da je i ovo potonje zabluda, možda (!) i veća nego ona prethodna, ali, nažalost, matorci, imam loše vesti, klinci su u pravu. Ne, nije ovo samo neko moje levo mišljenje, već je lako dokazivo tvrđenje, poduprto pedagoškom naukom i, naročito, njenom praksom. U svom posedu imam Belu knjigu, knjižicu zapravo, belu, koju čuvam još od 1981, dakle, 37 godina, otprilike ceo jedan ljudski radni vek. Ova Bela knjiga je izveštaj o radu moje gimnazije za školsku godinu 1980/81. U njoj su sadržane porazne statistike koje nedvosmisleno pokazuju da je naša generacija katastrofalno neobrazovana, lenja i/ili nesposobna. Da ne idem u dublje analize, evo, navodim samo ono najočiglednije:

907 učenika, od kojih
230 (25 odsto) odličnih,
147 (16 odsto) vrlo dobrih,
157 (17 odsto) dobrih,
44 (5 odsto) dovoljnih i
329 (36 odsto) učenika sa barem jednom zaključenom jedinicom na kraju godine.

Da, da, jedan u tri učenika nije pokazao zadovoljavajući nivo znanja bar u jednom predmetu i morao je preko leta na popravni ili je, ukoliko je imao bar četiri jedinice, automatski ponavljao godinu. Broj odličnih i vrlo dobrih zajedno skoro je tačno jednak broju učenika s jedinicama i s dovoljnim uspehom (usputna jezička nedoumica: ‘odličan učenik’ je prihvatljivo i jasno, dok ‘dovoljan učenik’ nije?). Čovek bi, bre, s koca i konopca skupio bistrije i sposobnije ljude.

Čitam, po razredima, pojedinačan uspeh za svakog đaka, poimence, naravno, nema tajni 1981. u Beloj knjizi: evo ga, budući univerzitetski profesor s dobrim uspehom, direktor s jedinicom, ha, lekar specijalista … bolje da ćutim i da vas ne prepadam, možda vas “leči”. Šta ti je napredak, pa ove naše šalabajzere što su završili gimnazije osamdesetih danas s ovakvim uspehom ne bi ni primili na fakultet, a ne da im daju skalpel u ruke. Ma šta skalpel, državu celu. Dobro smo mi i prošli s nama ovakvima. Tu je i budući premijer — auu, štreber, đak generacije, pa još i treće mesto na republičkom u skoku u vis. Budući ministar u njegovoj vladi, drug iz istog razreda — šta ti je koncentracija kvaliteta. Sve piše u Beloj knjizi.

Kaže knjiga i da su nam dali, takvim kilavim i pometenim, četiri prve nagrade na republičkim u matematici i fizici, i još šest drugih i tri treće, da su naše devojke trčale najbrže na 200 i 800 metara, plivale najbrže na 200, momci bili drugi u rukometu, …

Inače, ovo sa svim tim nagradama uopšte ne dokazuje da i nismo bili toliko loši koliko se čini. Naprotiv, samo dokazuje da problem naše glupoće i smotanosti nije lokalan i da nema veze s mojom gimnazijom, jer, očigledno, ni ostali nisu bili ništa bolji, čim smo mogli da se nosimo s njima.

Oh, čega sve nema tu. Na maturskom ispitu đaci su mogli da izaberu jednu od sledećih tema:

1) Predsednik Tito istaknuti lider u porodici nesvrstanih.
2) Mnoga umetnička dela iz NOB neuništiva su riznica lepote, humanosti, patriotizma, uopšte svega lepog i plemenitog.
3) Naučna otkrića važan činilac u borbi čoveka za progres i bolji život.

Sedamnaest đaka nije položilo maturski — pretpostavljam da su se pravdali neočekivanim izborom tema.

Mlada profesorka marksizma, budući ministar unutrašnjih poslova u vladi buduće konzerativne, demohrišćanske, nacionalne partije, tada u svojoj prvoj godini u školi, upoznala je svoje učenike “s problemom Heraklitovog dijalektičkog pogeda na svet, s kritikom Platonovog idealizma i idealizma uopšte, s marksističkim shvatanjem materije, marksističkom teorijom saznanja i slično” (jeste, baš tako piše, “teorijom saznanja i slično”).

Imam samo jednu Belu knjigu, samo za tu godinu, meni prvu u školi, a posle te 1981. više ih nisu štampali, nije bilo para. Sve se menja, rekli bi budući ljuti politički protivnici, izvesna profesorka samoupravljanja i njen đak generacije — šta ti je dijalektika.

Kako bilo, šetam pre nekoliko godina po starom kraju, leto, mirišu lipe, đaci nose svedočanstva kući, a ja, gastarbajter, čudom se čudim svoj toj lepoj i pametnoj deci i delim po 100 marke svakome — svi, bre, odlični, koga god pitaš, ej, ej, gde su ova deca, a gde smo bili mi — stižem pripit i raznežen i do poslednje kuće u ulici, sednemo s drugom i ljuštimo meze i uz meze, njegov sin prošao s jednom četvorkom, kad primetim da je mali obuo levu patiku na desnu nogu i obrnuto i, taman da ga opomenem, setim se Bele knjige i pomislim “a šta ja znam o ičemu, možda je tako bolje, treba učiti od ovih klinaca”. Pomenem Belu knjigu drugu i on se seti da je i sam ima negde po kući, iznervira se što takvo svedočanstvo naše kolektivne glupoće postoji, nađe je i tu je zajedno, u dvorištu, spalimo.

Pretvoriše se u dim njegovi i moji kečevi, petice naših devojaka, obaveštenja da se upis u sledeću godinu vrši s prijavom i taksenom markom od četiri dinara 29. i 30. juna 1981. od 10 do 13 sati, da će sledeće godine prepodnevni časovi počinjati u 7,30, a popodnevni u 14, da su učenici treće godine pod rukovodstvom predmetnog nastavnika iz oblasti bioloških i medicinskih nauka “zajednički razradili problem droge”, da je folklorna grupa “redovno uvežbavala narodne plesove svih naroda i narodnosti”, nestade reklama “jedne od najvećih banaka u zemlji” koja ima “devizni promet s inostranstvom od 11,3 milijardi dinara”, ali odoše i neke manje ekplicitno navedene informacije koje su se ipak lako mogle izvući malo pažljivijim čitanjem i povezivanjem — da je izvesna buduća glumica bila i u plivačkom i u rukometnom timu, da je budući kontrolor letova išao u isti razred s budućom doktorkom u Engleskoj i da se, dakle, nisu upoznali na jednom letovanju kako sam ja ranije mislio, dalje, pravo ime profesorke istorije koju sam jedino znao po nadimku “Kleopatra” i, s druge strane, činjenica da je nadimak pod kojim sam znao profesorku biologije, u stvari, njeno pravo ime, …

I tu se malo rasplačemo, od dima, naravno, sve te olovne boje i nekvalitetan papir, te se namah otreznimo kad nam sine da je sve uzalud, jer postoji još tačno 906 kopija ovog
I z v e š t a j a,
svaka s štamparskom greškom na 28. strani, prepravljenom običnim penkalom iz “s dve slabe” u “dobar uspeh” (osam đaka iz III-6 sigurno je imalo grdnih muka da ubedi svoje roditelje da su tako dobili knjižice i da to nisu oni sami prepravljali). Bude nam krivo, izgubio čovek svoju kopiju, možda nije sve u njoj sjajno, ali to smo ipak mi, šugavi ili ne, s dve slabe ili s dobrim uspehom, koga briga, mi, poletni, beskrajni, sa ukupno 6197 neopravdanih izostanaka i prosečnim školskim uspehom od 3,50. Utom nam priđe onaj mali, onaj s jednom četvorkom i naopako obuvenim patikama, i obavesti nas da ne treba da brinemo ništa, skenirao je on knjižicu odavno pa će je ostaviti ocu u Dropbox.

U šta?

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top