Konstantin Simonov: Čekaj me

Čekaj me, i ja ću doći, samo me čekaj dugo. Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom. Čekaj me i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše, čekaj i kada druge nitko ne bude čekao više. Čekaj i kada čekanje dojadi svakome koji čeka.

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću doći,

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj me i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge nitko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vreme da se zaboraviš

i da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj i nemoj sesti s njima,

i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubit neće.

Nek kaže ko me čekao nije

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatit,

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znat ćemo kako

preživeh vatru kletu –

naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu…

Pesma „Čekaj me“, ruskog pisca Konstantina Simonova, smatra se jednomod najlepših ljubavnih poema ikada napisanih.

Simonov ju je napisao u jeku rata, siguran da se neće vratiti kući. Posvećena je čuvenoj ruskoj glumici Valentini Serovoj, koju je bezuslovno voleo i o kojoj je godinama maštao. Priča je ipak imala srećan kraj – pesnik je preživeo ratni front, i sa ruskom lglumicom uplovio u bračne vode 1943. godine.