LjUBOMORA je najveće nespokojstvo, nasilje nad sobom i nad drugima – zapisao je Jovan Dučić i dodao da ona definitivno nema pameti. Osuda je stigla i sa druge, medicinske strane, kada ju je Svetska zdravstvena organizacija svrstala na listu psihosomatskih bolesti. Govoreći o posedničkoj ljubomori, psiholog Maks Markuze je u priču uveo i posesivnost. Istraživanje minhenskog Društva za racionalnu psihologiju je pokazalo da u dve trećine slučajeva ljubomoru uslovljava upravo taj posednički zahtev, osećaj da je partner ništa drugo do naša svojina. Tako je na površinu isplivalo saznanje da ljubav ima pretnju i u obliku ljubomore i posesivnosti. I da su to, koliko god ih laički mešali, dva različita osećanja. Gde se ona susreću, a gde se razilaze, kako se manifestuju i koliko je koje opasno za vezu, ali i zdravlje, pa i život partnera, objašnjava nam Željka Kurjački, psiholog i psihoterapeut.
– Ljubomora i posesivnost su različita osećanja sa različitim korenima, ali imaju vrlo slično posledično ponašanje i zbog toga se često mešaju – kaže sagovornica „Života plus“. – Partner koji oseća ljubomoru strahuje da će biti ostavljen zbog treće osobe, koju procenjuje boljom i privlačnijom od sebe. Ljubomora je najčešće posledica nesigurnosti u svoju privlačnost i stepen voljenosti. Ukoliko je opravdana, tada ne bih rekla da govorimo o ljubomori nego o zabrinutosti, o realnoj proceni da postoji opasnost da izgubimo dečka/devojku. Posesivnost, s druge strane, nije toliko vezana za strah od treće osobe, koliko za želju da partner pripada samo nama, da kontrolišemo njegove aktivnosti, čak i osećanja i razmišljanja, kako bismo umirili zebnju da ćemo biti ostavljeni i izigrani.
AGRESIVNOST KAO POSLEDICA
Nepoverenje u partnera manifestuje se i ljubomornim i posesivnim ponašanjem. Nema tu prostora za racionalnost, ako smo u grču da ćemo biti prevareni ili nasamareni. Strah da se ne ispadne naivan je, kaže psiholog, često važna odlika i jedne i druge emocije. Između njih je i inače vrlo tanka linija, jer se mnogostruko prepliću.
– Kada neko oseća ljubomoru, odnosno strah da će treća osoba da mu „preotme“ ljubav, da će ga partner napustiti zbog nekog, može da počne da se ponaša posesivno – da proverava, sumnjiči, ispituje… I sve to u cilju traženja dokaza da ne postoji niko treći (pa da tada oseti olakšanje i rasterećenje) ili, pak, da takav neko postoji (pa da spreči da ispadne naivan). Kada osoba oseća posesivnost, neretko strahuje da može da izgubi kontrolu nad partnerom tako što će se on zaljubiti u nekog drugog. Posledica takvog osećanja je – ljubomorno ponašanje – objašnjava Željka.
Svakog dana se događaju zločini koji se „pravdaju“ strašću, odnosno patološkom ljubomorom. Ponekad je okidač za to više nego banalan – kraća suknja, crveni ruž, ljubazan osmeh upućen poznaniku, SMS poruka koleginice… Partneri jedni drugima presuđuju iz straha da će biti ostavljeni ili prevareni. Iz bojazni sa ili bez pokrića da će ostati sami i uniženi. Agresivnost tada dolazi kao neminovnost. Zato je podjednako opasno imati ljubomornog i posesivnog partnera.
– Potpuno je svejedno da li je u pitanju prvi ili drugi slučaj, ako je neko sklon fizičkom ili emotivnom nasilnom ponašanju. Koje osećanje će prethoditi tome nije toliko važno. U transakcionoj analizi postoji termin „psihološka igra“, što je naziv za način komunikacije koji se ponavlja, za svađe koje se iznova događaju, koje kao da slede isti obrazac i završavaju se jednako. Kada se one igraju na takozvanom trećom stepenu, tada više nisu samo neprijatnost i nešto što narušava bliskost i poverenje između dvoje, nego imaju ozbiljne posledice u vidu fizičkog povređivanja, dubokih emotivnih ozleda. Završavaju se obično na sudu, u bolnici ili na neki sličan, veoma težak način, gde je nečija reputacija trajno uništena – navodi psiholog.
NEGACIJA ZDRAVE VEZE
Uprkos činjenici da ova dva osećanja nikada nikome nisu donela ništa dobro, mnogi ostaju u ubeđenju da je visok stepen ljubomore znak velike, najveće ljubavi. Ili da prisustvo posesivnosti u vezi znači da nas dečko/devojka ludo vole i da time pokazuju da ne mogu da žive bez nas, što nama nesvesno imponuje. Ponekad oba partnera dele to mišljenje i na isti način se ponašaju. Međutim, tu zapravo izostaje zdrav odnos. Jer su to dva lica naličja ljubavi.
– Preterana ljubomora i posesivnost ne mogu da opstanu u normalnoj vezi, jer ona podrazumeva da nam je dobrobit i sreća voljene osobe veoma važna. Postoje vrlo nezdravi obrasci ponašanja i mišljenja koje naučimo tokom odrastanja i koji nas prate kasnije u životu. Da bi veza bila zdrava, obe osobe bi trebalo da budu svesne problema i voljne da potraže pomoć. Tu nipošto nije dovoljan jedan terapijski razgovor, bez obzira koliko se posle njega mogu osećati dobro. Kada su ovakvi problemi u pitanju, potreban je dublji rad – upozorava psihoterapeut.
Profesor Ernest Borneman iz Beča tvrdi da je ljubomora civilizacijska neuroza nastala vaspitanjem. I da kulture koje ne poznaju pojam posedovanja, žive bez nje. Koliko ovakva ponašanja zavise od suprotne strane (od toga šta ona u nama izaziva), a koliko je to karakterno, vaspitno ili genetski uslovljeno?
– Uzroci ljubomore i posesivnosti nisu uvek jasni i verovatno najviše korena imaju u vaspitanju. Da li neko može da isprovocira kod druge osobe patološku ljubomoru i posesivnost? Ne. Ne mogu se opravdati nečiji grubi i nasilni postupci. Postoje veze u kojima obe strane na jednak, patološki način tumače osećanja. Ljubomora za oboje može da bude znak ljubavi i što je ona veća, oni veruju da je veća i ljubav – kaže sagovornica.
MODELI IZ PORODICE
DA li posesivnost može bez ljubomore? Sagovornica „Života plus“ kaže da može, mada se često manifestuju u paketu. A, da li će se uopšte pojaviti, zavisi od mnogo faktora.
– Iako dve različite osobe osećaju istu emociju, individualan je način na koji će je ispoljavati i koje konkretne situacije i aspekti će za njih biti posebno problematični. Najčešće u primarnoj porodici učimo na koja ponašanja ćemo kasnije gledati kao na „problematična“ kod partnera i koja će biti okidač za našu ljubomoru – navodi psiholog.
TEŠKO JE REĆI „ZBOGOM“
AKO nas partner guši/kontroliše/sputava, logično je da iz takve veze bežimo glavom bez obzira, ali se to ne dešava uvek. Ponekad čak ne reagujemo ni na glasan alarm da su nam sloboda i život ugroženi.
– S jedne strane svako ima svoje individualne granice do kojih pravda i oprašta. A s druge strane, samo bivanje u takvoj vezi menja te iste granice. U takvom odnosu čovek postepeno gubi nadu, poštovanje prema sebi, samopouzdanje, ponekad i socijalne veze, sopstvene izvore prihoda… i sve mu je teže da ode. Takve veze menjaju osobu. Ona počinje da pravda svog partnera, jer zna i njegove dobre strane, jer vidi i kada se iskreno kaje zbog svojih postupaka. Teško je o tome zaključivati gledajući sa distance – kaže Željka.
Izvor: Novosti
You must be logged in to post a comment Login