Jeste li jutros, pre jake kafe, pomislili na sebe? Na zdravlje?

pixabay.com

Lepota i zdravlje

Jeste li jutros, pre jake kafe, pomislili na sebe? Na zdravlje?

Jeste li jutros ustali rano? Na prazan stomak popili jaku kafu? Otrčali u kancelariju? Trebalo bi da se zabrinete zbog toga, iako smo svi, uglavnom, učinili isto. Posla je, kao i svake sedmice, preko glave. Kancelarija vas je dočekala na…

Žana Gauk

Jeste li jutros ustali rano? Na prazan stomak popili jaku kafu? Otrčali u kancelariju?

Trebalo bi da se zabrinete zbog toga, iako smo svi, uglavnom, učinili isto.

Posla je, kao i svake sedmice, preko glave. Kancelarija vas je dočekala na istom mestu. Na stolu gomila papira koje bi trebalo da sredite. Da donesete dobro firmi. Korist vama. Finansijsku, isključivo.

U minimum osam radnih sati, kada ste vi u pitanju, pomislićete na obrok. S nogu. Na još jednu jaku kafu. Jer, ne možete da izbegnete raspored, sastanke, stres, nerviranje…

Krenućete kući. Otrčati do prodavnice po namirnice. U vrtić po dete. Kući će vas ponovo dočekati gomila posla.

Negde u ponoć pašćete u krevet.

Jutro je. Dan počinje isto. Deja vu!

U minimum osam radnih sati pomislićete na brz obrok. S nogu. Ne još jednu jaku kafu. Sastanci, stres, nerviranje…

Pročitajte sada sve ispočetka. Pa još jednom. Sedam puta, za svaki dan u sedmici. Vidite li kako život prolazi pored vas?!

Koliko puta ste u poslednjih mesec dana pomislili na sebe? Ne u smislu “ja pa ja”, već o svom zdravlju? Je li vam uopšte palo na pamet?

Mnogi ljudi deo su mog dana. Na poslu surovi profesionalci. Ali, tek ljudi. Krhki, puni osećanja, divni. Probleme kao da uredno slažu na police, ali nemaju vremena da obrišu prašinu s njih. Prožive ih sto puta na dan, a oni ih opet ujutru dočekaju. Život ide, oni ustaju, rade, dolaze kući, spavaju… Izgledaju kao mašine u nekoj fabrici koja je pre nekoliko godina uključila pogon. Koji se ne gasi. Sve do jednom.

Svi smo tu negde, generacija. Tek zakoračili u četvrtu deceniju. U poslednjih mesec dana obolelo je njih četvoro. Bolove, probadanja, nesvestice, glavobolje, povišen pritisak… Zanemarili su simptome.

Kada više nisu mogli da trpe, umesto u kancelariju, otrčali su lekaru. Pa na bolovanje. Za početak, mesec dana.

Jedno za drugim javljalo mi je dijagnoze. Nisam mogla da verujem. Ne mogu ni sada. Ali stvarnost me demantuje. Neki će na kancelariju zaboraviti u narednih nekoliko meseci, a neki…

Lečenja će biti dugotrajna. Šefovima nije pravo, ali ne može se drugačije.

Koliko puta ste u poslednjih mesec dana pomislili na sebe? Ne u smislu “ja pa ja”, već o svom zdravlju?

Kancelarija, naravno, neće propasti. Doći će neko novi da povuče. Jer, pogon ne sme da se zaustavi…

Mlada žena. Tu preko puta. Svakog dana je gledam kako juri nekuda. Popodne tegli kese i vuče za ruku devojčicu od tek koju godinu. Skratila je divnu kosu. Ali, ova neprirodno sija.

“Desilo se odjednom. Poslednji put dojke sam kontrolisala nakon dojenja. Posle nisam imala vremena da se bavim njima. Ispod pazuha sam pre tri meseca napipala kvržicu. Na ultrazvuku se imalo šta videti. Na terapijama sam. Biće bolje. Valjda. Da još koju godinu gledam kako raste”, priča odsečeno, a pogled joj nekako tup.

Ni za tugu nema vremena. Jer, život je brz. Ne štedi nas. Ne štedimo ni mi sebe.

I nije više stvar samo u pukim odlascima doktoru. Ni u preventivi. Za nju često nemamo mogućnosti koje bismo želeli. Stvar je u nama. Kuda žurimo? Čemu? Koliko god se to nekome činilo nenormalno, danas mi izgleda potpuno ok da u sebi potražim zrnce hipohondara. Tek toliko da se skoncentrišem i oslušnem. Da reagujem.

Kada obolimo, kasno je.

Čitam opet sve ispočetka. I nisam pametnija. Niti sada mislim o zdravlju. Već o narednom tekstu koji ću vam napisati. O intervjuima, izjavama, čekanju… Samo konstatujem da mi je žao ljudi oko mene.

Jedno za drugim javljalo mi je dijagnoze. Nisam mogla da verujem. Ne mogu ni sada. Ali stvarnost me demantuje. Neki će na kancelariju zaboraviti u narednih nekoliko meseci, a neki…

Je li mi žao mene? Mene sutra? Znam, ujutru ću opet po starom. Ustati u šest, popiti prejaku kafu. Muža i dete ispratiti. Obući se i otrčati u kancelariju. Kad se vratim, čeka me gomila posla… Možda će opet zaboleti, ali o tome ću neki drugi put.

Hoće li biti prekasno?

Kako bi mi stajala ta presjajna, veštačka kosa? Da li bih imala tu sreću da ponovo vidim kako raste moja?

Ne, ne, nećemo tako.

Mislite na svoje zdravlje. Danas, sutra, svakog dana. Prekontrolišite bar osnovno. Ne zanemarujte sebe. Važni ste i kancelariji, ali važni ste i ljudima oko vas. Mnogo važniji. A najvažniji ste sebi. Jer, ne postoje novci koji mogu da vam plate radost u životu. Zdrav osmeh.

Život je jedan, tako ga i živite!

Izvor: Lola

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lepota i zdravlje

To Top