20 saveta dečjeg psihijatra: “Nije prirodno da se tata i mama prave prijatelji svojoj deci!”

“Nema naučnog odgoja i nema nikakve nauke o vaspitanju, to su obmane. Vaspitanje je naš normalan, emocionalni i spontani odnos s našom decom. Vaspitni proces je u stvari naš život!”

“Dete mora nas upijati kroz život. Niko još nije odgojio svoju decu uputsvima. Nijedan roditelj nije rekao svojoj deci da kradu, da se tuku po utakmicama, a deca to sve rade. Prema tome, reč je o jednom drugom kvaru u vaspitnom procesu. Ako se tata i mama svađaju, a onda kažu detetu da se ne svađa i da bude pristojno, to je besmisleno! Problem je u tome što se deca vaspitavaju gledanjem. “

“Neki kažu: “Imamo sad i kuću, i deca svoju sobu i televizor, i neće učiti!? , “Pa neće učiti zato što ni tata ni mama ništa ne uče. Ne čitaju ni novine! “

“Problem je, da li mi našem detetu dovoljno imponujemo kao ljudi, bi li nas oni imitirali? Ili smo mi za njih neki tata i mama, a ono imitira neke druge, koji su bili upadljiviji, bliži, primetljiviji? “

“Kako se ponašamo, kako izgledamo, time odgajamo. Peremo li mi zube, ili samo zahtevamo da dete pere zube? Peremo li ruke pre i posle jela, ili to samo zahtevamo od deteta? Ako mi to ne radimo, a tražimo od deteta, onda smo u konfliktu, i niti ono veruje nama, niti mi njemu verujemo. “

“Moramo znati šta dete može, šta mu možemo dozvoliti. Sa strepnjom, ali ipak moramo.
Kad prestati brinuti? Ne možemo prestati. Ali moramo prestati smetati detetu da odraste. Što ga više zaštićuješ, manje ga štitiš!”

“Mi moramo decu inspirisati i gurati da uče. Ali moramo znati i da će deca biti uspešna samo ako to i zavole. Moramo pokušati deci osladiti učenje, da ona hoće učiti! Nije isto da li mi dete samo “maltretiramo” da uči, ili mi s njim zajedno učimo. Nikada ne treba reći detetu: “Idi uči, idi radi!” Ako smo ga uspeli motivisati, samo će hteti raditi. Ako nismo uspeli, moramo ga terati. Kaže se “Nemoj zatirati stari bunar dok zidaš novi”. Dok ne budemo našli neke prave modele, ne smemo zapustiti ono što smo bar dosada imali.”

“Postavivši dete za svrhu vlastitog života, i onda od te “svrhe” tražiti, i to povratnom spregom, unapred planiranu dobrobit kao uzvraćanje, podseća na sve krugove praznoverja čiji je obrazac ono bacanje novčića u fontanu uz očekivanje da im se ta “žrtva” uzvrati nekom željenom srećom još večeras.”

“Ugrožavaju detinjstvo i oni roditelji koji su polegli po deci odbacivanjem vlastitih života, daveći ih svojom “roditeljskom požrtvovnošću” i zaštitom, zanemarujući i svoje radne obveze, napredovanje u struci i napuštanjem radnog mesta “kako bi se posvetili deci”.”

“Postoje u ljudskoj prirodi ljubavi koje ne traže uzvraćanje. Jedna od tih ljubavi je i ona prema deci. Čovekova čežnja za detetom ostaje obeležjem ljudskog bića i onda kada se ono sasvim osamostali, i biološki i socijalno, i ode od nas u neki bijeli svijet, kada mu uopće više nismo potrebni, čežnja za koju ne tražimo da nam se uzvrati i ako to, tihano u sebi, očekujemo.”

“Nisu problem tvornice igračaka nego naše strasti i neodmerenosti, zbog duhovne lenosti da se potrudimo, da se razumemo bar s onima koje volimo, a koju, kao roditelji, demonstriramo našoj deci svaki dan od jutra do večeri. Od ponašanja nas roditelja i odraslijih osoba u okruženju zavisi hoće li naše dete od gumenih pušaka i tenkova graditi ograde između kojih će “hraniti” ili “lečiti” jelene, zečeve ili čimpanze, kako je i to, istini za volju, moglo videti na TV programima, ili će s tim stvarima jurišati ubijati susede. “

“Svako dete se mora kao bršljan sviti oko nekog identifikacijskog uzora koji ga impresionira, na prvom mestu svojim kvalitetnim razumevanjem njegove ličnosti i koji je pogodan da oko njega “razvija” ono što bi želeo biti i posedovati kao osoba pred drugima, u nekim vremenima o kojima sanjari. “

“Ako mu mi ne ponudimo naše “vrbice i zastavice”, za kojima žudi svojim celim bićem, uočiće ih kod nekih drugih ljudi iz okruženja ili na marketinškim tezgama onih koji ih svode u službu kupovine i prodaje roba i trendova, svodeći svoj životni smisao na tu prazninu postojanja, čija uzaludnost nikako nije lišena ubijanja i krvi.”

“Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: “Kako odgajati svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: “Odgojite prvo sebe. Onda će vam samo doći kako odgajate svoju decu, mlade generacije”. “A kakvim obrazovanje dati?” Kaže on: “Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako obrazovati svoju decu “.”

“Nije prirodno da se tata i mama prave prijatelji svojoj deci. Dete ima potrebu imati prijatelje, s njima se želi valjati po podu, igrati fudbal… Ima potrebu i da ima učiteljicu, koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu imati autoritet.”

“Puno je važnije dete pohvaliti kad uradi nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio neko zlo. To zlo će usahnuti, uvenuti, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje. Trebamo ga pohvaliti ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio sebe, ako je danas bolji nego juče. “

“Mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i plesnemo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili. “

“Kakva su zapravo deca niko ne zna niti se iko ikada, kroz celu istoriju državnog školstva, to pitao. Zna se samo što se od dece traži. U globalu, deca su u stanju odgovoriti zahtevima škole i to je bilo dovoljno za sve pedagoge sveta. ”

“Radoznalost dece ne može se podstaknuti strahom i stalnim dokazivanjem kako ona ipak još ništa ne znaju i kako su još mala da se s nama mere.”

“Razvod je uvek raspadanje jedne celine za dete. Vrlo je važno da roditelji, ako vole svoju decu i ako se moraju razvesti, ne smiju jedno o drugom pričati detetu ružno. Dete mora znati da ga njegovi tata i mama vole i da su oni za njega najbolji na svetu. Tamo gde tata i mama pakoste jedno drugom, znači da koriste dete za svoje lične potrebe i zavisnosti.”

Prof. dr. Svetomir Bojanin – dečji psihijatar i jedan od utemeljitelja neuropsihologije razvojnog razdoblja, Aautor knjiga “Gordijev čvor mladosti”, “Pod drvetom saznanja dobra i zla”, “Škola kao bolest” i “Tajna škole”

Priredila: Jovana Papan

Izvor: atma.hr