Šta pomislim kad mi kažu „izgledaš dobro za svoje godine“

pixabay.com

Lifestyle

Šta pomislim kad mi kažu „izgledaš dobro za svoje godine“

Taman kad sam počela da vežbam da na komplimente odgovaram sa „hvala“, umesto da objašnjavam kako mi je frizura inače glupa, ali eto danas se smilovala, haljina je lepa, ali stara 10 godina – stigao je novi izazov na koji je teško odgovoriti. To je ono kad vam ljudi kažu da „izgledate dobro za svoje godine“.

Scena u klubu: ja izašla posle više od mesec dana u noćni provod s društvom, skockala se, spremna za žurku, spremna i za sve što će joj uslediti (nemojte da ste bezobrazni, mislim na ceo dan koji ću preležati bindžujući omiljene serije)… Prilazi lik za šankom, kreće neku spiku, ja već prebrojavam koliko sam je puta čula, ipak se smeškam da vidim da li će iz njega ispasti nešto zabavno, kad me strefi: „Stvarno imaš toliko godina? Ali izgledaš super.“

Muk.

Scena u školi: dolazim na roditeljski sastanak da opravdam izostanke svog sina tinejdžera, njegov razredni me gleda kao da će i meni upisati neopravdani. Shvatim o čemu se radi kad me zamoli da sledećeg puta ipak dođu roditelji. „Ali ja sam mu mama“. „Zaista?! Izvinite, molim vas, ali izgledate sjajno za svoje godine“.

I opet pokušam da se nasmešim, a s usne mi seva pitanje: A šta to tačno znači?

Koje su to godine u kojima se očekuje da počnete da izgledate loše, da prestanete da radite na sebi i uživate u onome što volite? Da li izgledam dobro ili ne? Ok, nije to mnogo ni važno jer kao što rekoh – komplimente nikad nisam znala da primam onako ženski, ležerno uz dva, tri slow-mo treptaja… Ali, zašto u toj konstataciji godine zvuče kao loša stvar?

Ako na stranu stavim sve one koji su u stanju da urade baš sve ne bi li zaustavili sat, razmišljam o tome šta je za mene lično postalo bolje od 20. do 45. godine, koliko imam danas.

Prvo, naučila sam da kažem sebi – ne moraš, ne žuri, baš te briga. Tri kratke rečenice koje menjaju život za 180 stepeni. Iako mi je dan najčešće prekratak za sve što treba da uradim, shvatila sam da ništa i niko neće izgoreti ako ne skuvam ručak, ne istrčim psa, ne potrčim kada kasnim, nastavim da gledam film iako je jedan ujutru, a ustajem u šest, ako kažem sebi „baš me briga“. To sam zaista vežbala, trebalo mi je nekoliko godina. Cilj mi je bio da mi spadne ona težina s ramena i grč u vratu

Ne moram da trpim ni ljude koji mi crpe vreme i energiju, a koji mi u suštini nisu mnogo bitni. Poput momka s početka teksta, koji je ubrzo bio posavetovan da prošeta. Prestalo je da bude tako bitno „šta će neki tamo ljudi misliti“. Onim mojim bitnim vampirčićima kažem u lice sve što mislim, što je često netaktično i neprijatno, ali verujte – olakšava život onoliko.

Ne moram da izlazim po žurkama samo zato da bih izašla „jer zaboga, petak je“, niti ću imati osećaj da sam nešto veliko propustila ako umesto s velikim društvom izblejim s jednom osobom koja mi u tom trenutku prija.

S druge strane, sad znam i šta je to što mi prija i što mi je potrebno. Upoznala sam sebe jako dobro i naučila da se koncentrišem na ono što želim. „Hoću“, a ne „moram“ ili „treba“.

Sada znam šta najbolje radim, u čemu sam dobra, u čemu nisam, ne pristajem da mi „plate kada budu imali“ za posliće koje ću staviti u CV, a neću videti ni dinara od njih. Naučila sam i da pare dođu i prođu, pa opet stignu i odu, da se sa njima krug nekako uvek završi, koliko god brineš kako ćeš, šta ćeš ili ne vidiš izlaz.

Shvatila sam da su za mene putovanja jedina stvar u koju treba ulagati. Osim dece, ona su jedino za čim možeš da se okreneš i vizualizuješ sreću.

Naučila sam da kad te nešto boli i muči, to uvek ima rok trajanja. Prođe. I u dvadesetim sam to znala, ali ne i kada. Sad znam gotovo precizan tajming prevazilaženja svega što me u životu čini tužnom ili besnom.

I jako dobro prepoznajem sve dobre stvari koje mogu da stignu s godinama…

Izvor: Noizz.rs

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top