Grlite se uvek, a ne samo kada vozite u rikverc

Sat u autu je pokazivao sedam časova. Dogovor je bio da krenemo u šest. Nikada ne krenemo na vreme.

Nemam drugo objašnjenje nego da u maniru starog đeda konstatujem – viša sila, sinko.

Stavljao sam CD-ove u čitač jer staje šest komada, a do cilja, po navigaciji, ima upravo toliko sati vožnje. Gledala je u mene i prokomentarisala “Čova, ubrzaj”.

– Ženo, znaš da je život lepši uz muziku. Povadio sam one nervozne CD-ove, danas slušamo samo instrumentale. Odabrana diskografija Pet Metinija. Lik je Gospod gitare. Slušaj ovo, 77. godina. Bio je mlad, a i tada je već bio car. Čovek u kompoziciji poslaže toliko tonova, da mnogi u životu ne pomisle toliko misli. Realno.

– Sladak si, i baš ti sijaju oči kada pričaš o nečemu što voliš. Odmah se ponovo zaljubim.

– To je divno.

– Možeš to malo lepše saopštiti.

– Čekaj, bolan, ženo, vidiš da vintam u rikverc. E’o sad je OK. Krećemo. Nego – znaš li ovu zagonetku – kada Balkanac grli ženu?

– Kada?

– Samo kada vozi u rikverc.

– Ha-ha. Baš smešno. Ti se uvek šprdaš sa mnom kada pričam o ljubavi.

– Aman, ne šprdam, nema tu šta da se priča. Ja sam ti k’o onaj đed iz one priče kada ga baba pita “Voliš ti mene?”, a on odgovori “Aman, baba, rekao sam ti jednom pre 50 godina da te volim i tu se ništa nije promenilo. Nema šta da me pitaš svake godine”.

– Stvarno si luđak. Ajmo sada, đede, vozi.

Krenuli smo. Neplanski a poslovni a medeni polumesec, sa zakašnjenjem od devet godina. Nije se stiglo pre. Sitna deca, a malo preduzeće. Moralo se vlakati. Mnogo.

Akordi i solaže, lepili su se za krivine i vrleti. Pričali smo i smejali se. Auto je bio pun ljubavi. Preko nestvarne Manjače i magičnih šuma Zelenkovca, duž Glamoč polja. Bi mi tužno što prođosmo cili Glamoč a nigde krompir ne videh.

– Ženo, ja da sam vlast ovde, stavio bi i na ulaz i na izlaz iz Glamoča po jedan ogromni krompir. I noću da svetli. Da znaju ljudi šta se ovde dešava. Legenda kaže da se ovde nekada dešavao krompir u ogromnim količinama.

– Sreća pa nisi. Svetleći krompir. Biseru moj. Inače, neki dan videh u marketu da čak i krompir uvozimo. Iz Egipta. Ne kontam. Zaista.

Nakon tri sata vožnje na proplanku vrleti neke, parkirao sam voljeno motorno vozilo. Da odmorimo i on i ja. Valja se protegnuti, kosti istegnuti – jer đed. Izašli smo van.

Vazduh je bio svež, mirisao je na život. Sunce je ježno padalo po nama i proletnoj zemlji. Čuo se samo lagani vetar i razgovor ptica iz obližnjeg grma šipka.

Zagrlio sam je. Osetio celom telom. Miris bliskosti. Trenutak večnosti. Savršen dan za dugo sećanje. Put nepoznat. Mnogo toga iza nas, još više pred nama. Devet godina prođe kao devet dana.

Čovek se usled svakodnevne jurnjave postepeno udalji od bliskosti. Od zagrljaja, od poljupca. I tako živi. Lako se zagube ti mali rituali koji nam pune baterije i srca. U zagrljaju i kada su nam tela bliska i spojena, srca su nam nikad bliže, jedno uz drugo odmah iza rebara kucaju i podešavaju frekvenciju bliskosti. Frekvenciju ljubavi.

Treba putovati, treba se izdvojiti, treba vreme za dvoje stvoriti. Treba naći način.

Dani idu brže nego što je mozak u stanju da shvati i zbroji. Kratak je put od boce za mleko do boce za infuziju. Ljubav u srcu je jedina stvar koju zaista možemo zadržati i negovati do kraja. Do poslednjeg daha.

Zato, grlite se, ljudi. Svesno. Podsvesno. Kad god možete. I kada ide i kada ne ide. I kad zovu za kredit iz banke i kada vas nerviraju funkcioneri i stranke. I kada je stres i kad je bes. I kada je Pe EM Es. I kada se volite i kada privremeno ne volite.

Grlite se uvek, a ne samo kada vozite u rikverc, jer – dnevna doza bliskosti treba nam svaki dan.

Piše: Đurica Štula

Izvor: Lola