Kako osvojiti srce emotivno nedostupnog muškarca: ovo je tajna duge i srećne ljubavi bez svađa

Ljubav i seks

Kako osvojiti srce emotivno nedostupnog muškarca: ovo je tajna duge i srećne ljubavi bez svađa

Devojčica koja je pokušavala dopreti do očevih osećanja sada je žena koja pokušava dopreti do partnerovih osećaja i optužuje ga za sve ono što nije dobila od oca. Dečak koji se nekad branio od majčinih osećanja sada se brani od osećanja svoje partnerke, i dalje ostaje nevidljiv, neizražen, a sve što zna jeste odvojiti se od nje, baš kao što se odvajao i od svoje majke.

Neki obrasci ponašanja u muško-ženskim odnosima toliko su učestali da ih možemo nazvati jednom vrstom klišea. Jedan od takvih klišeja je ponašanje žene koja pokušava dopreti do emotivno nedostupnog muškarca i muškarac koji to na razne načine izbegava.

Ona želi komunicirati, a on ne želi, nego čeka da problem prođe. Žena povezuje sve što zna i ume ne bi li razumela problem i stvorila neki smisao, a muškarac se tom povezivanju uporno opire. Ona stalno misli o njemu ili o njima, a on se isključuje.

U tom klišeu žena postaje agresivna, viče i optužuje jer ne može ništa rešiti sama, a muškarac u rešavanju nesporazuma i problema ne učestvuje i postaje pasivno agresivan, ne ispunjava očekivanja, vodi računa o „ja“, a ne o „mi“. I tako, umesto u ljubavi, partneri postaju povezani u agresiji. A povezanost u agresiji je kao neka vrsta droge – nema kraja, stalno traži još jer nikad ništa nije raščišćeno, dovršeno, zaboravljeno.

Muškarac ne vidi kako je ženi dok se koprca u nemoći da išta reši, a žena ne vidi kako je muškarcu dok čeka da se ona napokon smiri. Iako oboje teže bliskosti, ostaju udaljeni. Ostaju iznutra sami i povezuju se samo kroz svakodnevne obaveze oko doma, dece i ostaloga. Svaki njihov dogovor lako propada, postaje predmet svađe, jer emotivni naboj ne nestaje, samo iskrsava na mestima koja se čine nebitna – u svađama oko daljinskog upravljača, ručka, šala i kape koje dete tog dana treba ili ne treba nositi… Tužno, ali istinito.

Ovo je svakodnevica mnogih porodica, iako i žena i muškarac žele ljubav, mir i slogu, ipak nešto drugo „vodi igru“ i oni se stalno mimoilaze. A to što „vodi igru“ je prošlost: ne samo prošlost detinjstva i iskustava u prethodnim vezama, nego i transgeneracijska prošlost koja se temelji na generacijama devojčica koje su pokušavale dopreti do emotivno nedostupnih očeva i generacijama dečaka koji su izbegavali emotivno kontrolišuće ili zahtevne majke.

Muška uloga, evolucijski gledano, bila je usmerena na pribavljanje hrane i zaštitu porodice, a ženska na podizanje dece i brigu o domu. U surovo praistorijsko vreme okrutnost je bila nužna. Da bi muškarci mogli izvršavati svoju porodičnu ulogu, morali su naučiti graditi svoj osećaj moći na zatiranju osećanja, na odvajanju. A kod žena je upravo suprotno: da bi mogle biti dobre i brižne majke, morale su biti senzibilne i voditi računa o što boljoj povezanosti.

Tako su generacijama i generacijama dečaci bili odgajani tako da ne pokazuju osećanja i ne obraćaju previše pažnje na njih. To ih je uskratilo za razumevanje sebe i svojih osećaja, kao i za mogućnost stvaranja kvalitetnog emotivnog kontakta sa svojim partnerkama.

Osim što su odgajani tako da ne pridaju važnost osećajima, mnogi dečaci su imali majke koje su ih previše štitile, gušile ili su bile emotivno zahtevne, a sve to lako može rezultirati odbojnošću prema svemu ženskom i emotivnom, kao prema nečemu što je komplikovano, strano, nerazumljivo i što je najbolje – izbegavati.

Međutim, potreba za bliskošću svima nam je urođena i zapravo je veoma komplikovano težiti bliskosti, a istovremeno je izbegavati. Rešenja ovog tipičnog problema koja muškarci imaju su: ili održavati površne odnose sa više partnerki ili biti sa jednom partnerkom, ali stalno sabotirati bliskost iz straha od gubitka sebe, od izloženosti i povrede. Ne kaže se uzalud da se suprotnosti privlače. Istina je da se i sličnosti privlače jer to u odnos donosi određenu lakoću – razumevanje, povezivanje bez straha od konflikta.

Međutim, suprotnosti se privlače jer u drugima vidimo ono što nam nedostaje. Tako će muškarac koji je osećanja naučio skrivati i ignorisati, ne znajući kako i zašto, odabrati partnerku koja je „sva puna osećanja“ Ta se kombinacija na početku, u zaljubljenosti začinjenoj Hemijom, može činiti idealnom.

Ali, uskoro, on će početi da se oseća kako mu je njenih osećaja previše, a ona da joj je njegovih osećaja premalo. On će se početi braniti od njenih osećanja, a ona će početi posezati za njegovim osećanjima. I sve je logično: negde duboko u sebi on želi da žena vidi, čuje i razume njega i njegova osećanja, ali ih ne zna i ne može pokazati, a gledanje, slušanje i razumevanje njenih osećanja to mu ne može nadoknaditi.

Nakon nekog vremena, sve je opet na starom, samo dublje i gore nego ranije. Devojčica koja je pokušavala dopreti do očevih osećanja sada je žena koja pokušava dopreti do partnerovih osećaja i optužuje ga za sve ono što nije dobila od oca. Dečak koji se nekad branio od majčinih osećanja sada se brani od osećanja svoje partnerke, i dalje ostaje nevidljiv, neizražen, a sve što zna jeste odvojiti se od nje, baš kao što se odvajao i od svoje majke.

Staze ljubavi koje su duge vekovima
Ta obostrana agresija – sa ženske strane aktivna, a s muške strane pasivna – izrasta iz nemoći. To je dečija nemoć za kvalitetnim povezivanjem sa prvim objektima ljubavi – dečacima je to majka, a devojčicama otac. Zato je onaj kliše – žena koja se agresivno pokušava povezati s muškarcem i muškarac koji pasivno agresivno izbegava povezivanje – tako snažan.

Te komunikacijske staze utabale su naše majke i očevi, naše deke i bake, i tako unazad– do iskona. To su poznati neuronski putovi, a odvikavanje od njih, od povezivanja kroz agresiju, nije nimalo lako zato što agresija snažno povezuje. Toliko energije ide protiv onog drugog, a kad ulažemo energiju u određenom smeru, uz taj se smer vežemo. Ne želimo sebi priznati da smo uludo ulagali energiju, koliko god nas to na kraju ostavljalo iscrpljenima.

Ženi koja godinama, na svakakve načine, lepe i ružne, pokušava dopreti do partnera, teško se pomiriti s činjenicom da ništa ne može učiniti jer je emotivna (ne)dostupnost muškarca u njegovim rukama. Ipak, ni to nije sasvim tačno. Njegova emotivna nedostupnost i njemu je samom nametnuta.

Jedino što je u njegovim rukama jest spremnost na promenu, na istraživanje, spremnost da počne učiti razlikovati svoju partnerku od dotadašnjih žena i spremnost da počne gajiti drugačiji set vrednosti koji uključuje uvažavanje i negovanje osećanja.

Za promenu ovog hiljadugodišnjeg obrasca potrebno je dvoje. Žena ne može sama rešavati komunikacijske probleme i muškarčevo učestvovanje je nužno. Ali, on će učestvovati jedino ako se oseća dovoljno sigurnim, ako oseća kako će biti uvažen, da mu se neće dogoditi isto što se događalo nekad, u detinjstvu.

Parovi dobijaju zadatke koje ispunjavaju i počinju da razmišljaju i komuniciraju na drugačiji način.
Da bi se na to učestvovanje odvažio, muškarcu iz ovog klišea trebaju komunikacijske veštine koje uključuju emocije, treba mu poverenje u vlastitu sposobnost izražavanja. Najbrži način za sticanje ovih veština je psihoterapija kojoj su, nažalost, žene sklonije od muškaraca.

I muškarac i žena u ovom tipičnom muško-ženskom zapetljaju trebaju usvojiti veštine onoga drugog. Muškarac treba početi usvajati veštinu izražavanja sebe i uvažavanja ženinih osjećaja, a žena treba početi usvajati veštinu suzdržavanja od izražavanja osećanja kada to izražavanje nije poželjno, naučiti prestati insistirati na nečemu kad to nije ostvarivo, suzdržati se od agresije i čuti muškarca onda kad je spreman izraziti se.

Kako se „pomiriti“ sa onim na šta ne možemo uticati?

Oboje trebaju naučiti razlikovati stvarne osećaje koji nastaju iz direktne međusobne komunikacije i osećaje koji nastaju iz prethodnih odnosa, naročito odnosa sa majkama i očevima. Sve zajedno, to je težak posao koji zahteva velik emotivni angažman, i to ne kratkoročan, nego celoživotni. Ali taj angažman se isplati jer vodi prema životnoj mudrosti koja svom tom haosu međusobnog nerazumevanja daje oblik i smisao.

Niko svesno ne bi izabrao agresiju umesto ljubavi. A što više budemo razumeli zbog čega se agresija događa, to ćemo više moći odabirati nove komunikacijske puteve koji vode prema održavanju ljubavi.

Izvor: Sensa.hr

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Ljubav i seks

To Top