Mi, nemajke, ponekad detetu damo kupovnu kašicu

Biti s one strane ekrana nije uvek tako lako. U ovom vremenu kad svi pišu i kad bi svi da njihovo mišljenje čuju drugi, vremenu koje ima i svoje prednosti i mane, kao i svako drugo vreme, svašta mi je prošlo kroz ruke.

O raznim mišljenjima sam morala razmišljati i pokušati ih prebrojati u klikove. Ono što je sasvim sigurno – samo dajte neku mameću temu, posebno još ako veliča sve talente savršene majke – i taj dan ne morate imati nijedan drugi tekst.

Kao što majci možete prodati haljinu za 60 KM koju će beba samo jednom obući, tako joj dajte i tekst u kojem se sva njena odricanja isplate, čak i kad ona sama u njih nije sigurna, i dobro i vama i njoj.

Ovo nije jedan od tih tekstova. Jer ja prosto nisam savršena.

Mi, nemajke, detetu damo telefon (!!!) i pustimo crtani na telefonu samo da bismo na miru otišle u toalet ili eto, možda, uključile epizodu serije.

Mi, nemajke, ne pošaljemo 14 poruka kad ostavimo dete tati ili tetki.

Mi, nemajke, posle 13 meseci prestanemo dojiti dete, jer više nemamo snage ni volje ni živaca, iako mleka ima za troje.

Mi, nemajke, ponekad u WC-u ostanemo i duže nego što treba samo da bismo pročitale taj tekst sačuvan pre tri dana ili dvije stranice knjige.

Mi, nemajke, čak i vikendom odemo na kafu s drugaricama, iako su to dani kad ne radimo pa bi, jelte, trebalo 24h biti s detetom.

Mi, nemajke, odvedemo dete u kafić u kojem čak poneko i zapali cigaretu i molimo se svim božanstvima da beba na putu do kafića zaspi kako bismo mogle da popijemo kafu i klikćemo opet po nekim tekstovima vezanim za bebe, ali Božemoj.

Mi, nemajke, ponekad plačemo jer ne možemo više da ustajemo noću.

Mi, nemajke, ponekad detetu damo kupovnu kašicu i kupimo jabuku u supermarketu.

Mi, nemajke, nemamo tetu koja ima kravu za koju zna da nije prišla ikad ičem prskanom.

Mi, nemajke, nemamo baštu na terasi i ne koristimo so s Himalaja i cimet s Cejlona.

Mi, nemajke, ponekad dete obrišemo i vlažnom maramicom.

Mi, nemajke, ne mislimo da sve znamo i ne upiremo prstom u druge majke koje nešto rade (ne)pravilno.

Mi, nemajke, ne nosimo Asepsol sa sobom u torbi.

Mi, nemajke, nemamo na internetu 1001 fotografiju deteta i na kafama s drugima ne pričamo skoro nikako o deci. (užas, znam)

Mi, nemajke, se ponekad poželimo onog vremena s mužem, gledanja filma bez 12 prekida, nedajbože spontanog seksa ili kafe koja traje duže od 45 sekundi.

Mi, nemajke, ponekad kukamo i imamo osećaj da ne možemo više.

Mi, nemajke, najviše na svetu volimo svoju decu.

I ne znam kako, ali evo ova moja je stalno nasmejana, brbljiva, trči, jede sve što pred nju stavim, voli me, mazi se, svaki dan napreduje i nije nećerka, iako ima nemajku.

Izašla sam iz tog takmičenja za najbolju majku onog trenutka kada sam shvatila da moja Lola neće znati azbuku s 13 meseci i neće voziti avion s tri godine.

Kakva je, takva je, moja je. A ja njena. Za zauvek. Videćemo kakve ćemo obe ispasti.

Savršene majke, nemojte me osuđivati mnogo. Preživećemo nekako nas dve, ne brinite.

Nemajke, vidimo se negde na kafi.

P.S.

Ne mora baš svako mišljenje da se poklopi s vašim. U tome je lepota života.