Što lažeš da te dete učinilo boljom osobom?

Da ljudi lažu, to je već totalno passé. Ali što žene mogu i vole da lažu, to nikad neće biti ni drugačije, ni lepše, ni staromodno. To je večni trend.

Piše: Jelena Pralica

Lažu žene o svemu. Sitnom, krupnom. Sad, evo, dok ovo čitaju, lažu da nisam u pravu. To im je prirodno treperenje glasnih žica.

Ponekad je to kao lapsus, nekad čista nužda, jer svašta i jesmo prevalile preko glave od kada je sveta i veka, al što žene znaju namerno, krvnički da ne govore istinu, to nigde nema. Evo, kaže, recimo, ništa osim vode nije metnula u usta dva dana, pa na Facebooku javno pita kako joj je guzica k’o seoske naćve. A to što krišom jede kad svi poležu, pa kao mesečar tumara po kući ili to što krade deci slatkiše ispod jelke – pa niko nije video, nije se ni desilo. Samo za neki zdravstveni problem nauka priznaje da se neko deblja od hladne vode, guzica je ipak masno tkivo.

I one druge što joj gledaju pozadinu na ekranu i kliču kako to nije dupe, već samo senka, uhvatilo je iz ružnog ugla. I kako je baš Kardašijan i kako to muškarci vole. Pa jel loš ugao ili je Kardašijan? Lažu, brate, između sebe komentarišu kako je obična razvaljena vreća, a ovamo joj pišu kako joj ni slučajno ne treba dupli steznik.

Pa ono kad je boli glava. Boli je glava. Može da boli jednom, dva puta. Al kad svako malo boli, a uz to uopšte ne pije kafetin i ne stavlja obloge, svaka budala može da zaključi da glavobolja s karakterom neće proći tek tako, sama od sebe, već da treba ići kod doktora. Jel ijedna otišla? Svaka budala zna da nije, a i muškarci su čak počeli sve manje da veruju u to.

Lažu muškarcima čim stignu. Na svim nivoima. Ne kažem da im ne treba lagati, već da treba priznati da to radimo. Al nećeš iz žene izvući istinu, sve da joj brenerom prijetiš. Kaže ona njemu: “Ko, ja kupila nove cipele?” Pa mu još poj… pola familije, nagrdi ga k’o poslednjeg slepca i kaže da joj se ne obraća dok je živ, jer kako bi ona, zaboga, pored neplaćene rate kredita i praznog frižidera mogla taj zločin da priredi ne samo njemu, već i deci. Onda, dok on mučenik spava snom nepravednika, iz pregrade za meso izvlači salonke i otkravljuje ih noću.

Pa kad te pita koji je po redu. Do trećeg je podnošljivo, sve preko govori da si pošteno bušna, a kako će tako neka u poštenu kuću. Gledaš ga i cvrkućeš kako je, ako ne prvi, ono sigurno poslednji, zakovana na broju 13, puštajući tu testosteronsku nakupinu da uživa u holivudski mu dodeljenoj ulozi seksualnog naturščika.

I dobro, sve su ovo neke sitne laži koje šaraju poprilično siv život, što bi rekao Milanović Vučiću: “Šaraj, brate”, ali dok laguckaš samo druge sve nekako i ide. Al kako se kod žena sve otme kontroli, laž u njenom slučaju postaje autoimuna bolest.

Lažu sebe, nemilice. Lažu da su srećne, da su ispunjene, da su zadovoljne svojim životom. Lažu same sebi da su se udale iz ljubavi. Ne bi to priznalo da je pojede muka što se njena prijateljica udala zbog para, znači dobro udala, a ona, eto, iz čistokrvne zaljubljenosti. Ne govore istinu kad pričaju o svojim muževima, da ih slučajno nije udarila kutija puna drvenih kockica koja je pala sa ormara, lažu da im je upala mušica u oko, a ne da plaču jer su spoznale da ih vara, da ne plaču jer i same varaju, da preziru svoje komšije, da ih nerviraju roditelji, da tuguju za onim kad su imale 25 godina, da pate od postporođajne depresije, da im je dosadilo da budu u kući, da im je muka od toga da nemaju vremena.

I opet, i to je neznatno mazanje spostvenih očiju, s kojim se čovek može ili ono bar nauči nositi. Al onda laž najveća od svih. Da ju je dete učinilo boljom osobom. Kao prvo, dobrom osobom te niko učiniti ne može, no ti sama. Ako si dobra, dobra si, to se ne uči, ne postaje. Možeš postati pravednija, osećajnija, smirenija, ali i sjebanija, al’ ako si govno od čoveka, nema tog deteta koje će te učiniti boljom osobom. Makar bilo i tvoje. I to što si rodila, znači da si postala mama, a to bi, po nekoj logici, trebalo da znači da budeš dobra prema svom detetu, što je, opet, stvar prirodnog poretka, ustrojstva, a ne menjanja karaktera.

To što si dobra prema svom detetu, a sve ostale ljude prezireš, tračaš, omalovažavaš, ne poštuješ, to što si upravo zbog toga što si s jedne strane postala bolja, za sve ostalo postala lošija, jel to to? Ajde dobro, ako već uzmemo da si postala pitomija ili da više nemaš vremena i snage za mnogo šta što te ranije činilo srećnom i zadovoljnom, za koga si to postala bolja, ako si u međuvremenu stalno umorna, ljuta, neraspoložena, zapuštena? Kako je moguće da si postala bolja osoba, kad si toliko prestala da voliš sebe?

O, da, ovo je tako čest scenario. Da žene sebe uporno lažu da je to što su postale majke dovoljno. Da tu prestaju biti one dobre od ranije. Da je u redu da nemaju vremena za ginekologa, da je u redu da nemaju novca za masažu, da je sasvim normalno da nema potrebe da odu kod psihologa. Toliko lažu sebe, da na kraju ubede sebe da sve to baš tako treba da bude. I slažu sve oko sebe da je to baš tako u redu. Kako si onda postala bolja osoba, ako si prema sebi tako zla, a nekako bi baš zbog toga zbog čega si navodno postala bolja trebalo da budeš najbolja verzija sebe?

Kad budeš imala vremena za mamografiju, kad budeš imala vremena da prošetaš, a ne da trčiš sprint i do prodavnice i do posla i nazad, da se prisetiš kako to izgleda družiti se, otići u kino, pozorište, sesti i pročitati knjigu, otići sama na kolače, ne kupovati samo pelene i muške gaće već i nešto za sebe, ne razmišljati ko će ti i koliko zamjeriti što si rekla da si umorna, da nešto ne možeš ili nećeš, kad budeš odlučila da je tvoja duša važna, taman se kuća raspadala, taman te čekale one vreće smeća i prljave šerpe još jedan dan, taman vas sve zajedno pojela prašina i zatrpao prljavi veš, bićeš bolja osoba za sebe, samim tim i za druge, i najbolja za svoje dete. Tad se javi pa da popričamo na tu temu.

Izvor: Lola