Kešanski: „Nisi glupa…“

Ona već dugo zna da on nije za nju.Ponekad pomisli da on nije ni za koga.

Piše: Jovana Kešanski

Kada ga gleda iz kuhinje dok leži na trosedu podbočen jastucima, vidi često suvo deblo otpalo od zemlje, jer ni zemlja nije htela da ga hrani, sto posto“. Posmatrajući ga tako i misleći o njemu kao o suvom deblu, ponekad se čak i nasmeje dok joj obraz još uvek bridi od malopređašnjeg šamara, jer paprikaš nije bio dovoljno dobro zapržen.

Najvažnije od svega je dobro zapržiti paprikaš, staviti tačno onoliko koliko treba slatke paprike i brašna. Kada to nauči, biće manje iznenadnih šamara.

Kada je naučila da ćuti, smanjila je broj šamara za bar dva nedeljno.

Ljudi koji naslućuju šta joj se dešava, isto ćute, ali njemu. Njoj pokušavaju reći da ga ne ljuti, kao i da je glupa što sve to trpi.

Hoće da ih ne sluša, ali ih ipak čuje. Čita kad hoće da pobegne. Tako je, slučajno, naletela na moju priču o friškoj porodilji koju muž zove da je pita da li će je sutra pustiti iz porodilišta, jer je krsna slava i biće gostiju.

„Plakala sam dugo, dugo, dugo, jer se osećam isto kao ta porodilja. Decu sam davno rodila, ali svakodnevno porođam bol… to je gore, veruj mi“.

Onda je dodala:

„Napiši, molim te, prenesi još i ovo…

Ja nisam glupa, nijedna žena koja trpi uvrede i šamare nije glupa. Nemoćna sam, to je možda tačniji opis. Da bih ga ostavila, bilo bi dobro da imam gde sa dvoje dece da se vratim. Ali, kako da se vratim tamo odakle su me prerano udali jer sam bila „gladna usta više“? Da bih iznajmila nus prostoriju, moram da imam dovoljno novca, a ja imam samo minimalac. Nus prostorija ne mora da ima ništa više od tišine, ali i najsićušnija košta onoliko koliko ja ne mogu da platim.

Noćima sabiram i oduzimam, odvajam hleb od svojih usta, mrve ću jesti, ali nikako ne dolazim do cifre koja mi je potrebna. Možda kada bih imala rođake, ili prijatelje… Niko neće da se bavi tuđom mukom, a i zašto bi?

Ja nisam glupa, ja sam majka dvoje dece koja idu u osnovnu školu i treba im toliko toga. Ne želim da bilo ko upire prstom u njih. Dovoljno mi je prstiju uperenih u mene.

Ja nisam glupa, ne želim da se bilo ko podsmeva ženama koje su u nezavidnoj situaciji. To nije fer. Da li ste nekad pozvali policiju kad dobijete šamar? Probajte, makar iz šale. Ostaviće vam muža kod kuće, uz opomenu „nemoj, brate, više“.

Ženu nema ko da zaštiti.

Sutra punim 34 godine. Misliš li da je to mnogo za nov početak? Videla sam decu da mi pripremaju neko iznenađenje. Mila moja deca… Koliko sam šamara stoički podnela, da oni ne osete moju bol. Koliko progutanih uvreda, guranja po stanu ko da sam ker.

Možda sam ipak glupa…

Imam rođendansku želju. Sve sam shvatila. Ipak nisam glupa, iako stalno pokušavaju da me uvere u to… Ne, nisam glupa, ja sam žena, majka koja bi odavno otišla, ali nije umela, čak jedno vreme nije ni smela, jer nije imala gde i kako.

Pišem sad nepovezano… malo sam zbunjena… sve bih napisala…

Žena koja dobije šamar nije glupa, ne govorite joj to, slabite joj snagu potrebnu da ga ostavi sa decom i minimalcem. Bolje joj pomozite, ohrabrite, dajte sobu na mesec dana dok se ne snađe, ili samo na dve večeri.

Ne mislite da se vama to ne može dogoditi, jer može, ponekad slabo zapržen paprikaš bude okidač. A onda krenu šamari zbog svega ostalog.

Večeras odlazim sa decom, našla sam nus prostoriju koju će mi žena izdavati u zamenu za sređivanje njene velike kuće. On još uvek ne zna ništa…

Sutra punim 34 godine i dok ti ovo pišem, izvini što sam prešla na ti, plačem, jer ja nisam glupa. Koji li sam ovo put već napisala?

Postoje situacije u životu koje ne možeš da predvidiš, one te godinama pretvore u žrtvu, a sanjao si nekad da ćeš biti na primer glumica. Punim 34 godine i sad bih sama sebi opalila svaki onaj šamar koji je od njega izostao, jer nisam imala hrabrosti da ranije odem. Jer nisam imala način, a trebalo je da ga stvorim. Mislila sam da će se promeniti, da će ga deca omekšati, da je to samo faza i da me ipak voli…

Izgleda jesam glupa…“

Odgovorila sam joj:

„U petak, 30. avgusta, punim 39. godina. Radujem se torti i svećicama kao nikad pre. Znate li zbog čega? Jer sam ponekad bila glupa, a sad sam to prestala da budem.

Završila sam fakultet, ali pamet nikada nisam merila diplomom, već ispravnim potezima, onim koje povučeš na vreme, da sačuvaš sebe (ponekad i od sebe). Mnogo je poteza koje nisam povukla kad je trebalo. Nikada nisam dobila šamar od muža, samo cveće i divne poklone, on je divan čovek, ali sam uspevala da tim nepovučenim potezima povredim sebe.

Onda sam pre dva meseca izgubila oca i nekako sam tek tad shvatila da je život zaista kratak da bi čekao godinama da se okuražiš i povučeš odlučujuće poteze. Najgore je ne probati, ne otisnuti se, ostati na mestu koje te guši. To je u ravni šamara.

Za tri dana punim 39., nit premalo nit previše, ali sasvim dovoljno da tog dana ustanem presrećna jer imam porodicu koja me voli, koju ću odvesti u Sombor ili Suboticu, negde na nepoznat teren da šetamo, da se smejemo, da večeramo i duvamo svećice, jer ću počastiti muziku ako je bude bilo, jer će me biti baš briga ko je zaboravio da mi čestita, biće me briga ako nešto krene van plana, neću imati očekivanja od bilo koga, našminkaću se, doterati, pevati, učiću i počeću da živim po pravilima koja uključuju sledeće:

Okuraži se, probaj, budi hrabra. Bolje lav, nego preplašeni miš.

Ne pravdaj se, ne objašnjavaj se, ne pričaj, već delaj. Ni tebi se niko ne pravda.

Nemaj očekivanja od drugih.

Nikad nije kasno.

Čuvaj sebe od svega što te šamara, po licu, po duši. Kako? Brzim povlačenjem poteza.

Nisi glupa. Samo si predugo čekala da se okuražiš.

Srećan rođendan, lavice “

Izvor: Lola