Ponekad glumim da je sve u redu

Ponekad se upletem u svoje obaveze pa zaboravim koliko mi nedostaješ. Ponekad toliko dobro glumim kako sam snažna i gruba pa zaboravim kako su nekad boleli dani bez tebe. Ponekad se ubedim da sam se pomirila da je tako moralo…

Ponekad se upletem u svoje obaveze pa zaboravim koliko mi nedostaješ.

Ponekad toliko dobro glumim kako sam snažna i gruba pa zaboravim kako su nekad boleli dani bez tebe.

Ponekad se ubedim da sam se pomirila da je tako moralo biti.

Ponekad se pravim da sve to dobro podnosim. I onda ugledam neku tvoju sliku.

Onda mi pred očima bljesne neko sećanje na tebe i mene.

Onda se odnekud u sećanje ušunja boja tvog glasa. Ili bljesak tvojih zuba.

Ponekad razgovaram s tobom i čini se da mi odgovaraš iako se ništa ne čuje.

Takvi dani su kao kad te neko iznenada udari u stomak pa ostaneš bez vazduha. Gušiš se i boli te.

Ponekad zaboravim koliko sam te volela.

Ponekad zaboravim da si i ti mene voleo.

Ponekad se čini da sam oduvek bila sama. I da sam morala sama.

Ponekad vidim slike srećnih ljudi pa pomislim koliko je meni trebalo da naučim kako se bude srećan.

Ponekad se ljutim na tebe jer mislim da si mogao bolje i pametnije za sve nas, a nisi.

Ponekad te uspavam u svom sećanju kako bih mogla lakše da dišem.

Ponekad se zbog toga osećam loše.

Ponekad se osećam kao da sam te zaboravila.

Ponekad te sanjam…Tada osećam kao da umirem.

Ponekad se ljutim na ljude koji ne umeju da grle i ljube one koje vole.

Znaju li oni da bih ja dala celi svet da te samo još jednom mogu zagrliti i da samo još jednom osetim kako je kada si siguran.

Ne znaju…

Znaju li oni koliko je ovozemaljskih gluposti na koje trošimo vreme a mogli bismo da volimo. I da se grlimo. Štitimo.

Kada sve prođe, kasno je.

Kasno je da rukama mašeš kroz vazduh kada nikoga nema. Kasno je da pogledom tražiš nekoga ko se neće pojaviti. Kasno je da vrištiš „volim te, nemoj ići“ praznoj sobi.

Kad jednom sve prođe, kasno je.

Nemoj gubiti vreme na prazne korake. Na lažne osmehe. Nemoj gubiti vreme pored onih koji te ne zaslužuju.

Ponekad sam mislila da sanjam i da ću se probuditi, a nisam.

Ponekad se ubedim da mi nedostaješ malo manje kako bih mogla da živim.

Izvor: Lola