Posle 8 meseci veze kao iz bajke, saznala sam da on ima šizofreniju: Šta sam napravila od svog života i kako sam jedva izvukla živu glavu!

pixabay.com

Ljubav i seks

Posle 8 meseci veze kao iz bajke, saznala sam da on ima šizofreniju: Šta sam napravila od svog života i kako sam jedva izvukla živu glavu!

Bio je normalno dete. Pametno i talentovano. Bio je najbolji đak. Pobednik na takmičenjima. Bio je fin mladić okružen prijateljima, imao nekoliko hobija. Nakon srednje škole, upisao je prestižni fakultet. Tamo je upoznao neku osobu, osnivača nekakvog pokreta. I tada je sve počelo

„Upoznali smo se dok smo igrali onlajn igricu i usput se dopisivali. Dogovorili smo se da odemo na kafu već sledećeg dana. Bio je zabavan i pametan.

Ali, u 24. godini nikako nije uspevao da završi fakultet, pa je studirao i radio kao nastavnik matematike. Imali smo sjajnu vezu, punu ljubavi i razumevanja. Izgledalo je kao bajka. Svakog dana smo se viđali punih osam meseci. A onda sam otkrila da ima šizofreniju“, započinje nesvakidašnju ispovest devojka po imenu Poli.

Ona je odlučila da celom svetu otkrije kako izgleda kada odjednom otkriješ da si u vezi sa osobom koja pati od ozbiljnog mentalnog poremećaja i kako je uspela da se izvuče iz svega.

„Prvi znak upozorenja možda je bio kada je moja majka predložila da odem na more i provedem malo vremena sa porodicom. Zaista sam želela da odem da ih vidim, a i da se odmorim od učenja. On me je preklinjao da ne idem i govorio kako ne može da zamisli kako će živeti bez mene deset dana.

Ipak sam otišla na Kipar, a on je počeo da se ponaša veoma čudno. Pisao je na stotine nepovezanih poruka, zvao me sto puta dnevno. Svakog dana mi je pričao o novim biznis idejama i nekim partnerima, objavljivao čudne stvari, slao mi svoje fotografije iz šetnje parkom u 4 ujutro. Onda bi nestao na čitav dan. Rekao bi da je izgubio telefon ili da je bio kod lekara. Uveče bi zvao sa drugog broja, jedva je govorio, a reakcije su mu bile usporene. Njegova majka mi je rekla da mu je dala pilule jer nije spavao nekoliko dana zaredom. Biće dobro, odmori se i ne brini, govorila je.

Onda mi je rekao da je odlučio da nam veza bude još zabavnija i da ćemo se igrati mačke i miša, pa je odlučio i da baci svoj telefon na ulicu. Sledećeg dana nije me ni zvao, pa sam okrenula njegovu majku. Iako je prvo pokušavala da izbegne razgovor, naposletku mi je rekla istinu – njen sin ima šizofreniju i upravo ima novi napad.

Naši zajednički prijatelji počeli su da mi šalju poruke, da mi postavljaju milion pitanja. Ispostavilo se da svi znaju za njegovu bolest. Svi osim mene. Njegov najolji prijatelj rekao je da je moj dečko kupio prsten i da će me zaprositi. Ta vest me je zaprepastila i u deliću sekunde bila sam srećna što je u bolnici i što neće doći da me čeka na aerodromu.

Četiri dana kasnije, vratila sam se sa Kipra potpuno slomljena. Izgubila sam pet kilograma, sve vreme sam se tresla. Odmorila sam od puta i otišla kod njegove majke. Razgovarale smo tri sata.

Rekla je da je bio normalno dete. Pametno i talentovano. Bio je najbolji učenik u odeljenju, pobednik na međunarodnim takmičenjima. Bio je fin mladić okružen prijateljima, koji je imao nekoliko hobija. Nakon srednje škole, upisao je prestižni ekonomski fakultet u Moskvi. Prema rečima njegove majke, tamo je upoznao neku osobu koja je bila osnivač nekakvog pokreta. I tada je sve počelo.

Počeo je da beži sa časova i radi kao instruktor joge. Pisao je čudne postove i nije spavao danima. Napustio je fakultet i vratio se u rodni grad. Njegovi roditelji i prijatelji nisu podržali njegovu odluku po napuštanju studija, zbog čega je još više gubio razum. Te godine izbio je rat u Ukrajini, i on se prijavio da kao dobrovoljac ide i ubija ljude. On koji do tada mrava ne bi zgazio. Tada su njegovi roditelji shvatili da nešto ozbiljno nije u redu s njim.

Bukvalno su ga skinuli s voza kojim je trebalo da ode na ratište i odveli ga na psihijatrijsku kliniku. Od tada svakog leta ima užasne napade.

Inetesantno, tokom prve dve nedelje zabavljanja, pitala sam ga da mi iskreno kaže kakvog je zdravlja. Rekao mi je za astmu koju je imao kao dete, ali ništa o šizofreniji u razvoju.

Ne znam šta je tada zaposelo moj um, ali evo kako sam razmišljala: Ima napade samo jednom godišnje. Ne ubija, ne siluje. Ponekad se potuče na ulici. Agresivan je samo ponekad. On je čovek kojeg poznajem i volim.

Zaključila sam: Ostajem sa njim i naći ću način da ga izlečim!

Počela sam da čitam forume i dopisujem se sa ženama koje imaju isti problem. One su pisale o svojim iskustvima i govorile da je sve u redu. Dale su mi nadu da će tako biti i sa nama.

Nisam mogla da verujem da je ova dijagnoza stvarno tačna, delovalo je kao neka bolesna šala. Imamo sjajnu vezu, osećam se kao u bajci, govorila sam mom psihoterapeutu.

To je zato što ništa od toga nije istina, odgovarao mi je stručnjak. Prepisao mi je antidepresive.

U to vreme moj dečko i ja nismo mnogo komunicirali. Majka ga je posećivala u bolnici nekoliko puta nedeljno, a sa mnom je razgovarao telefonom. Svaki put je plakao i govorio koliko me voli.

Nakon što je izašao iz bolnice, jedva sam ga prepoznala. Smršao je, bio je sav podbuo od lekova, stalno je plakao i ponavljao da ne želi da živi. Njegova majka bila je sigurna da je to samo privremeno i da će uskoro sve opet biti u redu.

Iznajmila nam je stan u gradu i opremila ga nameštajem. Nekoliko nedelja kasnije, sve je krenulo nabolje. On je ponovo počeo da odlazi na fakultet i da se viđa s prijateljima.

Jedne večeri pozvao me je u restoran. Klekao je i izvadio kutijicu s prstenom. Kad sam pogledala u njegove oči pune ljubavi, plašila sam se da će dobiti novi napad ako ga odbijem. I tako sam pristala da se udam. Imala sam 22 godine i pristala sam da postanem supruga čoveka sa šizofrenijom.

Svi su nam čestitali, nosila sam prsten, ali sam se osećala užasno zbog te odluke. Bili smo vereni svega tri dana kada je krenuo još jedan napad. Nije spavao, sve vreme je provodio na društvenim mrežama. Opsesivne ideje ponovo su se vratila.

Trljala sam svoj verenički prsten i razmišljala. I shvatila. Moj budući suprug je bolestan i tu ne može ništa da se uradi.

Tokom novog napada umislio je da je veoma uspešan biznismen i želeo je da se pobije sa svakim ko se ne složi sa time. Bio je nepristojan prema ljudima na ulici, spreman da se svakog časa potuče i dokaže svoju moć.

Ovaj napad desio se svega dve nedelje nakon lečenja u bolnici i njegova porodica nije htela ponovo da ga tamo šalje, već su hteli da mu pomognu kod kuće. Uspelo je, smirio se, delovalo je da se vratio u normalu.

Ali, sada se promenio moj stav. On više nije bio čovek za mene. Sada je bio bolestan čovek kojem treba konstantna pažnja i nega.

Počeo je ponovo da radi i ubeđivao me da se preselimo u novi stan i zasnujemo porodicu. Dogovorili smo se da živimo zajedno od četvrtka do nedelje i ja sam bila srećna jer je njegova majka pazila na njega bar skoro pola sedmice.

Molila sam ga samo jedno – da rano idemo na spavanje. Nije mi trebalo ništa drugo, san je bio presudan za njegovo zdravlje. Ako ne bi spavao jednu noć, dobijao je napad. Ali, on je nastavio da igra igricu koja nas je i spojila po celu noć i ignorisao moje molbe.

Prve ozbiljne svađe uskoro su stigle, a nismo bili u vezi ni godinu dana. Plakao je za svaku sitnicu i zbog toga sam prestala da ga poštujem. Sanjala sam o danu kada će se sve ovo završiti. Ali, bilo je jako teško doneti odluku da ga ostavim. Život mi se pretvorio u haos.

Jedna stvar konačno me je naterala da nešto preduzmem. Izašao je napolje i isključio telefon. Pokušavala sam da ga dobijem sve do 1 sat posle ponoći, a onda sam jednostavno prestala. Kad se konačno vratio, na moju ravnodušnost on je samo rekao: Vidiš? Kad se navikneš na ovo, više se nećeš ljutiti! Shvatila sam da pokušava praktično da me dresira kao psa. Gotovo da sam počela da ga mrzim. Definitivno sam znala da želim da ga ostavim. Ali, njegova majka…

Ona je bila presrećna što sam ostala uz njega i činila je sve da mi udovolji. Kupovala nam je nove stvari, pozivala me u svoju kući. Počela sam da osećam krivicu.

Došla je i proslava Nove godine i odlučili smo da slavimo sa mojom porodicom. Ujutro smo se posvađali, otišli do njegove majke, popili nekoliko flaša vina, pa se uputili kod mojih. Bio je veoma ljut, iako smo se pomirili u kući njegove majke. Onda je počeo da plače i govori kako nije siguran da želi da bude sa mnom.

Zamolila sam ga da odložimo razgovor za sutra, da ne uništimo dan mojoj porodici. On je bio tih i potpuno zatvoren ceo dan. Otišao je da spava odmah nakon ponoći i ja ga nisam sprečavala.

Sedela sam za stolom, pokušavala da jedem i pravila se da je sve dobro. Videla sam da me majka gleda, videla sam tugu u njenim očima i nisam više mogla da izdržim. Plakala sam pola sata jer sam bila umorna, bilo me je sramota i bila sam u depresiji zbog svega što me je snašlo.

Ipak, 1. januara on je promenio mišljenje i nije više želeo da me ostavi. NIsam bila srećna zbog toga jer sam znala da ne mogu više da izdržim. Dugo smo razgovarali i plakali, ali smo odlučili da raskinemo. Naizgled je sve bilo u redu, osećala sam da bih mogla duboko da udahnem i ponovo budem srećna. Ali, ne.

Nedelju dana nakon raskida zvao me je u 5 ujutro. Rekao mi je da želi da mi vrati telefon koji sam mu dala kada je svoj bacio na ulicu i razbio. Pitala sam ga šta radi u ovo doba i da li je uzeo pilule za nesanicu. Pa, nisam mogao da zaspim i pio sam vodu, rekao je. Pio je vodu umesto pilula.

Da li stvarno misliš da ću te pustiti? Ti si moja nevesta. Ne ideš ti nikuda, nastavio je. Reči su bile ledene. Bilo je stvarno jezivo. Počeo je da me zasipa porukama na društvenim mrežama, govorio da će mi napraviti dete, smišljao imena za bebu i da želi da živimo kao srećna porodica. Zvao me je sa različitih brojeva, tražio drugim ljudima da mi šalju njegove poruke.

Zajednička prijateljica kojoj sam rekla koliko ga se plašim i da mi je dosta svega, njemu je predložila da dođe kod mene na posao sa cvećem. Kao, on je želeo da dođe u stan, a ona je predložila kancelariju – da me osramoti pred svim kolegama navodno je bilo bolje nego da me prati po mraku posle posla, po njenom mišljenju!

Bila sam prestravljena kada sam se tog dana vraćala s posla, stalno sam se osvrtala. I dalje je imao ključ moje zgrade i s mukom sam se terala da zakoračim unutr. Nisam znala šta mogu da očekujem od ozbiljno bolesnog čoveka.

Zvala sa njegovu majku i molila je da nešto učini. Bila je potpuno nezainteresovana. Samo mi je rekla da ga ignorišem i da ne brinem. Ali uopšte nisam bila mirna, posebno kada bih se setila naših svađa tokom njegovih napada.

Pozivi i poruke sa nepoznatim brojevima nastavili su se. Jednog dana u povratku kući od psihoterapeuta dobila sam poruku od koje sam se tresla.

Dušo, ne brini, doći će on sutra uveče.

Posle toga se vreme sam bila uplašena. Osećala sam se kao lak plen. Otac mi je umro pre nekoliko godina, imala sam samo majku i sestru. Nisam imala mušku zaštitu. Osećala sam se odgovornom i za njih dve. U Rusiji ne postoji zakon o proganjanju, pa policija nije mogla da mi pomogne.

Kada on dođe i nešto vam uradi, onda možete da nas pozovete, govorili su policajci.

Srećom, ispostavilo se da moja sestra ima prijatelja čiji je očuh na visokom položaju u policiji. Obećao je da će posle minut nakon što ga pozovem, patrola biti u mom stanu.

Pozvala sam njegovu majku i obavestila je da sam se obratila policiji i da će njen sin završiti u zatvoru ako me se ne bude klonio.

Onda je sve samo prestalo. Nisu mi više stizale jezive poruke sa nepoznatih brojeva, ali sam nastavila sa se osvrćem dugo vremena. Još uvek se plašim muškaraca koji liče na njega. Ne zalazim u naselje u kojem on živi. Nadam se da ga više nikad neću videti.

Nadam se da će moja priča pomoći nekome i zato ću vam otkriti i sve prve znakove mentalnog poremećaja koje je trebalo da primetim dok nije bilo kasno:

– neslaganja u priči, oprečne činjenice;

– problemi na poslu, asocijalno ponašanje;

– previše pažnje od bližnjih;

– neverovatna neorganizacija u svakodnevnom životu;

– veoma jaka privrženost i nezdrava ljubav.

To su samo prvi znakovi. Ovo su jasni znakovi napada:

– potpuna promena modela ponašanja;

– neobjašnjiva agresija;

– nesanica bez umora nekoliko dana zaredom;

– prevelika otvorenost (ne znam kako drugačije da formulišem – na primer, moj bivši je lako pisao 7-10 ludih poruka za noć u razmacima od samo nekoliko sekundi).

Znam da će moja priča razbesneti neke čitaoce. Ljudi su več reagovali tako i pokušavali da mi objasne kako su šizofreničari ljudi kao i svi drugi.

Ali, ja samo želim da kažem da je moguće izgraditi zdravu vezu sa bolesnom osobom jedino ako je ona svesna i priznaje da je bolesna. Kada bolest miruje, oni sami uzimaju lekove, prate lekarska uputstva, pokušavaju da žive normalno.

Moj bivši je mislio da su lekari idioti i da je on najzdravija osoba na svetu. Mislim, da je mogao ili želeo da prizna da je bolestan, da bismo uspeli da ostanemo zajedno i da kontrolišemo njegovu bolest.

Najiskrenije, želim svima koji ovo pročitaju da nikada ne dođu u situaciju da se suočavaju sa problemom koji je umalo uništio čitav moj život.“

https://stil.kurir.rs/sex/ljubav-zavodenje/110519/nakon-8-meseci-saznala-da-decko-ima-sizofrenijuStil.kurir.rs

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Ljubav i seks

To Top