Šta se dešava kada potiskujemo nagone

…” Dok se tuširam brojim, danas je 23. april, potrebno je tokom tuširanja da sunđerom protrljam telo 358 puta, 23 x 16. Nekada sam brojao broj dlačica četkice za zube, pre nego što krenem s jutarnjim pranjem zuba. Sada to ne radim, brojim samo koliko puta četkicom zamahnem u desno, pa na levo, koliko puta iščetkam gornje, pa donje zube, jezik. U jednom danu su reoni koje četkam u ustima isti, ali se broj četkanja iz dana u dan konstantno menja. Danas će to biti 23 puta u svaku stranu. Pre brisanja tela peškirom sačekam određen broj minuta, dok presložim peškir. Smanjio sam minutažu ostajanja u kupatilu ujutru, ranije je to bilo dva i po sata, a sada je sat i po. Kada se pripremam da izađem iz kuće stanem ispred sata i tako stojim, nekada i po tri sata. Pre pet godina, sećate se, žvakao sam svaki zalogaj pet puta, petog u mesecu sam sipao gorivo, a u šest sati nisam hteo ništa da radim. Pravio sam u hodu devet koraka, a na deseti poskakivao. Naučili ste me da se toga oslobodim. Ne idem više ni istom maršutom do grada, ne čistim sobu po dvanaest sati. Tu sam sve radio što ste mi rekli i uspelo je. Sada me ovo ujutru zakuca i ostanem satima na jednom mestu, a kada se osvestim već je dva sata posle podne… Ne mogu da počnem da radim, radio sam kao stražar neko vreme dok me nisu provalili. Stanem i „zakucam se“, i ne znam koliko vremena sam proveo stojeći. Šef je to primetio i zamolio me je da ne dolazim više..“

Šta se dešava kada potiskujemo nagone

Muškarac opisan u prethodnom delu članka izaziva kod ljudi s kojima stupa u kontakt doživljaj da je on čudak, shizofrenik. Da li ga drugi percipiraju na taj način s razlogom, verujem da da. Tako on njima izgleda. Izmišljena osoba koju u ovom članku pokušavam predstaviti kao izolovan slučaj je u detinstvu ispoljavala svoju nesigurnost i intorvertiranost. Odrastajuću uz agresivnog, zahtevnog, otvoreno odbacujućeg oca, i uz majku koja je trpela oca kako bi zaštitila sina, on je počeo da pred sobom postavlja zadatke samosavlađivanja. S dvanaest godina je sam otišao na plažu i tamo proveo deset dana, pokušavajući da proveri nivo svoje izdržljivosti, istrajavajući da tokom dana pojede svega zalogaj hrane i gutljaj vode.

Na pitanje šta je on trebalo da pobeđuje, od čega se već tada počeo osećati ugroženo pa je „morao“ sebe iscrpljivati glađu i žeđu i raditi teške telesne vežbe i psihološka iscrpljivanja, nudimo neke odgovore.

Kada prizovemo psihoanalitiču teoriju u pomoć, s namerom da potpunije razumemo osobu koja pati, ona nas navede na samo jedan odgovor koji proizilazi iz njene teorije i prakse. Mladog čoveka o kome pišem progone seksualni i agresivni nagoni. Nagoni su ti koji dominantno plaše u periodu adolescencije i teraju induviduu da ih realizuje ili savlađuje, potiskuje, utišava, strahujući da nagonski deo ne prevlada njegovim životom. Kada nešto potiskujemo i ne praznimo, kao i kada balon naduvavamo, u jednom momentu prekoračimo njegovu zapreminu i on pukne. Tako i psiha počne da se brani, te kao prasak nastupa ispoljavanje simptoma. Simptomi nagoveštavaju razvoj neke psihičke bolesti.

Šta reći o simptomima prinude, koji osobe poput muškarca koga opisujemo sputavaju celi život. Psihoterapeuti koji se ozbiljno bave psihoterapijom znaju da sva uporna simptomatska ispoljavanja straha, prisile, tuge, svoj korijen imaju u poznatoj ili neprepoznatoj životnoj traumi prisutnoj još u ranom detinjstvu. Čujem reči osoba koje imaju prisile koje ukazuju na odrastanje uz malo poverenja u sebe. Neki ističu prisutan strah od bliskih članova porodice, neretko strah od oca, opisujući njegove grubosti, zapamćene batine. Strah da će otac povrediti majku, nekada i prisutan strah da će je ubiti. Dete koje odrasta u navedenim traumatski uslovima oseti mržnju prema roditelju, agresoru, pomisli da bi želeo njegovu smrt, neko od dece stasa, ojača, pa iskusi i fizičko uzvraćanje. Osećanje mržnje, bilo ono latentno ili manifestno, kasnije bude preoblikovano u dugonosivo osećanje krivice. Ovo osećanje krivice, nesvesno proizvodi asketski ideal življenja, kao prećutnu kaznu zbog svog lošeg ponašanja i nedopustivog osećanja prema nekom „ko te hrani i pod čijim krovom živiš“, prema nekom „ko ti je roditelj, ko te je rodio i ko te može ubiti“. Zbog svojih loših misli i postupka, mora se trpeti kazna i živeti spartanski, vežbati, izazivati sebe i proveravati nivo svoje izdržljivosti.

Šta predstavljaju uporni simptomi prilsile koji prate neke pojedince?

Usled upornog mehanizma odbrane, potiskivanja, prvobitna seksualna i agresivna ispoljavanja bivaju preoblikovana u simptome prinude, na objekte naizgled prihvatljive za takva pražnjenja. Osobe sa prisilnom simptomatologijom pate, a neuspela sublimacija nagona pojačava patnju.

Piše : Helena Rosandić, psihoterapeut-dr psiholoških nauka/ZENASAMJA