Šta žena mora?

pixabay.com

Kuća i porodica

Šta žena mora?

Žena mora da ustane svakog jutra, iako noć pre toga uopšte nije ni spavala. Ni mnogo noći pre toga.

Jednom rukom umiva svoje lice, drugom lice svog deteta, jednom rukom pere svoje zube, drugom dečije, češlja se na brzu brzinu, i istom tom brzinom provlači češalj kroz lokne svog mališana, toliko brzo da ovaj ni nema vremena da zakmezi i zavrišti.

Oblači sebe, svoje dete, govori mužu šta da obuče. A ako ga vidite u šarenim, neuparenim kombinacijama znajte, žena mu je ili spavala kada je otišao od kuće ili je u poseti kod mame.

Žena mora da napravi najlepši doručak i da to radi iz dana u dan, čak iako je svi miniraju i nešto izvode. Ne može torta za doručak, bez ustručavanja će braniti mališanu, a ako kmezi, hladnog glasa, ali drhtavog srca, povisiće ton i početi sa ubeđivanjem zašto je omlet bolji od torte, naročito ujutru, i kako Maca i medved sada sigurno jedu isto to, a tortu čuvaju za kasnije.

Žena mora svoje dete svakoga dana voditi, (čitaj nositi), u vrtić. Dete u jednoj ruci, bager u drugoj, ranac na leđima, kese za đubre ispred vrata… Ček, ček, muž ih nije odneo. Neka ja ću. Znači, dete će morati da drži svoj bager i onda bude slika ovakva. Dete i bager u jednoj, đubre u drugoj ruci, ranac na leđima. Čak i kapa na glavi, jer ako mama ne stavi kapu neće ni dete, iako je napolju plus deset. A gde da stavim kišobran? Ako krene pljusak. Ispod miške ruke u kojoj je đubre. Kreni ti draga pešaka, misli jadna žena, nećeš stati u lift ovako natovarena.

U prevozu do vrtića, ako pitate namrgođene jutarnje face, žena mora i da stoji. Kese sa đubretom je bacila, sada u rukama ima samo dete, bager i kišobran. Plus ranac i kapu. No, divni čika vozači, divnim prodornim glasom, oslobađaju čak tri mesta za ovu mamu. I tako svakog dana. Tako da mama može da sedi, i da drži svoje dete u krilu, ili da ako je on već malo veći, sedi sam na svom sedistu.

E sada, ako žena radi, a ne čami kod kuće, zatvorena u domaćim poslovima, ona mora sve ono gore napisano, obučena u uski crni komplet i čizme sa visokom stiklom. Jer, žena mora da je sređena na poslu.

Na poslu, žena mora da sluša šefa. Da se fokusira i koncentriše. Jesam li isključila ringlu, mota joj se po glavi baš za vreme sastanka. Ipak, trudi se da bude ozbiljna i prati sve o čemu se priča. Jer žena na poslu mora da bude najbolji radnik. Da se dokaže i pokaže. Pa šta ako imam dete? To je samo plus. Bolje ću raditi. Više ću sebe davati. Jer moram. I iako sam sad provalila da su mi čarape pocepane, mora da mi ih je sin sinoć iscepao kada ih je vukao po parketu.

No, radila ne radila, žena mora i uglavnom stigne, do kraja dana da uradi sledeće. Ručak gotov, veš opran, raširen. Sve prostorije usisane, izluftirane. Nabavka gotova, stigla je ova žena i do pijace i do prodavnice i malo je u knjižaru utekla. Sudovi čisti. Zavese takođe. Naravno, pokupila je žena i dete iz vrtića, i sačekala muža sa posla. Jer vreme je za užinu, vreme je za igranje.

Žena može da se izgubi na čitava dva i po minuta, dok tata kupa dete, kako bi našla pidžamicu svom dečaku. Jer ako je nema ta dva minuta, plakaće se i vrištati.

Uspavljivanje ne sme proći bez nje. Jer ko će lepše ispričati Bambija nego mama? A kada bebac posle večere i kupanja zaspe, mora žena srediti sav haos koji je u stanu ostao. Tek kada dobije dete, žena shvati onaj izraz – Kao da je atomska bomba pala!. I tako, sklanja autiće, kockice, lopte, jednim okom i jednim uhom prati na televiziji omiljenu seriju, drugim okom i uhom sluša sta joj muž priča…

Onda obavezno mora da bar pet minuta uživa u vreloj vodi dok se tušira i na kraju tog predugog dana, mora žena malo da predahne. Da se odmori. Vala i neka. Zaslužila je.

Ali, nije tu kraj. Žena mora da sluša kritike. Sredi se malo, živni, izađi. Postala si rob kuće, rob deteta. Tako da žena mora i malo da se sredi. Pobaca sve trenerke i okesavljene majice. Da nađe vremena pored svih obaveza i da izađe, da se druži, da se edukuje, da bude informisana. I tada žena opet mora da trpi kritike. Doduše od nekih drugih ljudi. Ša se sređuješ, samo skitaš, ne posvećuješ dovoljno vremena detetu. I mužu. Sto samo znaci da žena mora i da balansira. I to uspesno.

Nekako najviše volim kada mi mame kažu kako je kod njih sve divno i sjajno. I muž i dete i svekrva i kolege na poslu, i sve stižu i nikada nisu umorne i nikada ne kukaju. Možda one ustvari nista ne moraju. Možda je u tome moj problem. Što mislim da sve moram da bih bila bolja. Možda da ovo žena mora, pretvorim u neko žena može… Pa tako da radim samo ono sto poželim…

Moraću tako, pardon, probaću tako.

Piše: Jelena Vučetić

Izvor: being-m.blogspot.com

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top