Bojimo se napuštanja, pa onda radimo svašta kako ne bismo bile ostavljene.

Strah – intenzivan i neugodan negativni osjećaj koji osoba doživljava kad vidi ili očekuje opasnost, bila ona realna ili nerealna.

Strah nam je važan i potreban. Zahvaljujući njemu opstajemo i preživljavamo. Jer strah nam pomaže da se odbranimo od stvarnih ili nestvarnih pretnji.

Strah postaje problem u trenutku kada smo njegova žrtva. Kad nam ne da da idemo napred, da se razvijamo i rastemo. Kad nas drži za jaja. Kad manipulira našim emocijama, odlukama i izborima. Kad nas ucenjuje i ne dozvoljava nam da pratimo sebe i svoje tripove.

Upravljanje strahom se uči. Od malih nogu. I mislim čak puno pre tih malih nogu.

Pišem ovo za sve žene koje se boje.

Ostavljanja.

Napuštanja.

Samoće.

Usamljenosti.

Mraka.

Seksa.

Trudnoće.

Odlazaka.

Odlazaka na put sama.

Ostajanja same kod kuće preko noći.

Prekida.

Bolesti.

Povratka bolesti.

Šetnje mračnim ulicama.

Kad se bojite, a na to svakako da imate pravo, vi, ustvari, odašiljate energiju straha. I možda vi u to ne verujete i/ili mislite da se to ne vidi, ali, verujte, to se prepoznaje, vidi, oseti, primeti. I to sve vide upravo oni kojih se bojite.

Znam prepoznati strah. Vidim to u očima. U pogledu. U načinu držanja tela i glave.

I nikad se zajebala nisam. Mogu to odgovorno da potvrdim.

Strah, ako je ovaj drugi kojim ne znate upravljati i koji vas blokira, je nečija hrana.

Da, ljudi se hrane strahom. Ne samo da se hrane nego im je i svojevrsni fetiš.

Postoje žene koje se boje kretati same mračnim ulicama, pa ih izbegavaju ili pribegavaju čuvenoj metodi ključ-među-prste.

Zamislite život u kojem izbegavate tu neku ulicu, a najpraktičnije bi vam bilo proći kroz nju. I vi je izbegnete jer se bojite. Nije rat. Statistika vam ide u prilog – ne živite u nekom ekstremno nesigurnom gradu. Ali i dalje izbegavate tu ulicu, jer, eto, nema rasvete.

Strah.

Bojimo se svega i svačega.

Bojimo se napuštanja, pa onda radimo svašta kako ne bismo bile ostavljene.

Bojimo se lošeg glasa, pa činimo ono što će nas dovesti na ipak dobar glas, iako u našoj suštini nije da to radimo.

Bojimo se osramoćivanja. Strah-od-sramote. Vrlo čest i zastupljen na našim prostorima.

Bojimo se priznanja da nekoga volimo. Jer postoji velika šansa da zbog tog izbora budemo odbačene. Od koga? Od bližih, daljih, bliskih, najmilijih, nebitnih, glupih, pametnih…

Bojimo se napuštanja lošeg posla, iako smo dovoljno svesne da je taj posao govno, da nas ne zadovoljava, da ne napredujemo i potplaćene smo. Ali se bojimo prekinuti taj radni odnos, jer računi stižu i deca zevaju imale mi posao ili ne.

Bojimo se napuštanja njega. Bojimo se reakcije. Bojimo se da ćemo same u svojim očima izgledati nekako neuspelo, pa krpamo stvari, popravljamo odnos/e, trudimo se, trošimo se, kopnimo, odlazi nam vreme, novac, zdravlje. Ali trudimo se. Jer se bojimo.

I baš kao što naš strah hrani te neke, tako i mi same hranimo taj naš strah. Činimo mu usluge, titramo mu, na neki način se ubedimo da ga volimo, iako nas drži u kavezu. Poznato?

Bojimo se osude i prosude.

Bojimo se trudnoće, iako koristimo zaštitu. Zamislite kakav je to seks kad postoji strah. Zamislite strah u seksu! Strah i seks u istoj rečenici.

Bojimo se da ćemo razočarati (nekoga)

Kako si pomoći?

Prvo si priznati da imaš strah. Stati pred ogledalo, sagledati se i reći samoj sebi da se bojiš. Da te koči i ne da ti da ideš napred. Prirodno je ići napred. Rasti. Razvijati se. Rodiš se sa 3 kile, sad imaš 83. Znači, narasla si. Rodila si se sa 52 cm, sad imaš metar i 52. Znači, rasteš. Nisi znala ni da pričaš ni da čitaš ni da hodaš. Sad znaš. Dakle, ideš napred. Onog trenutka kad shvatiš da ne ideš napred, a ne upali ti se lampica, preispitaj se.

Lociraj se.

Nakon što sebi priznaš da se bojiš, otkrij čega se tačno bojiš. Šta je to zbog čega napraviš dva koraka napred, a onda 3 nazad? To ti sebi otkrij, prepoznaj i priznaj.

Budi hrabra, skupi hrabrost i glasno izgovori da se bojiš. Izgovori to prijateljici, mami, prijatelju s posla, njemu, njoj, detetu. Priznaj. To je bitno.

A onda potraži stručnu pomoć. Psihološku, psihijatrijsku, kako god. Uvek sam sklonija pomoć i informacije tražiti u nevladinom sektoru. Tamo ima sjaaaajnih žena, stručnih, toplih, razumnih, koje ne rade kao na traci i kojima nisi broj i dijagnoza nego osoba sa svim svojim željama, prohtevima, zahtevima i, pogađaš, strahovima.

Zašto si pomagati uopšte?

Pa jer je lakši život onda!

Što da ne hodaš slobodno i normalno kroz svoj grad? Što da ne aktiviraš i ne iskorištavaš sve svoje potencijale? Lakše je. Lakše se krećeš onda, dišeš, komuniciraš s drugima, sa sobom pogotovo.

Kad naučiš upravljati svojim strahom, otvaraju se mogućnosti. Jer nema otvaranja mogućnosti dok strah vlada. On sve zamagli i jednostavno ne vidiš jasno ni sebe ni oko sebe. Stoji ti ispred nosa nešto, ali džaba. Ne vidiš.

Strahom se može upravljati, strah se može (i treba) prevazići. Primećuješ da ne koristim reč ‘uklanjati strah’ i ‘osloboditi se straha’. Jer strah se može okrenuti u našu korist, ali mi ga moramo okrenuti, neće on to sam od sebe. Njemu to ne odgovara. Nama odgovara i treba.

Što da ti život prolazi i prođe u propuštenim šansama?!

Ne boj se potražiti pomoć i podršku.

Izvor: Lola