Mogu li vam odati tajnu? Ovo je Prava Ljubav.

On je uvek taj koji gura kolica kada idemo u nabavku. A kada se vratimo nazad do auta, uvek odmah otključa vrata da ja mogu da sednem, a onda on vadi ono što smo kupili dok ja sjedim unutra sa upaljenim grijačima za sedište. Pljuštala kiša ili sijalo sunce – tako mi idemo u kupovinu.

I mogu li vam otkriti jednu malu tajnu?
Trebalo mi je mnogo godina da naučim da cijenim što me neko voli na ovaj način.

Vidite, provela sam (bolje rečeno protraćila) mnogo vremena tražeći sve one načine na koji se ljubav prikazuje u filmovima, časopisima i reklamama.

Cveće.

Čokolade.

Romantični obroci.

Iznenadna putovanja za vikend.

I znate šta?

Stalno sam bila razočarana, ponovo i ponovo.

A sve to samo zato što sam tražila ono za šta mi je rečeno da je način na koji bi mi on trebao iskazivati ljubav.

Umesto da sam obraćala pažnju na to kako mi on zapravo iskazuje svoju ljubav.

A kada sam napokon to shvatila?

To mi je u potpunosti promenilo vezu.

Jer iako mi on retko kupuje cveće, svaki dan kad završi s poslom nazove me da pita treba li da kupi nešto.

Nikad mu ne padne na pamet da mi kupi čokoladu, ali kad god ugleda bilo šta što liči na nešto biljno i organsko uvek mi to kupi i bude užasno ponosan što me može iznenaditi najnovijim ulovom.

Zna samo kako da skuva jaja i namaže hleb, pa iako me nikad nije dočekala romantična večera uz sveće i nizovi gurmanskih savršenstava, svake nedelje se probudi, pristavi kafu, nalije je u moju omiljenu šolju i doda mi je dok sam ja ušuškana na kauču u dnevnoj (a ako se potrefi da mi je šolja prljava od juče, uvek je opere, duša moja).

I mada ne bi mogao sastaviti plan putovanja ni da mu život od toga zavisi, sedio je sa mnom u pozorištu na Brodveju i gledao mjuzikl. Hodao je sa mnom kroz kuću Ernesta Hemingveja. Bio je u više muzeja i biblioteka nego što je u stanju da nabroji. I nikada se nije ni požalio. Niti jednom.

A daleko o toga da je to sve. Tu je i toliko drugih stvari.

Ustajao je u sred noći kad je beba plakala. Ako je njegova hrana u restoranu bolja uvek nam je zameni. Gleda Besani u Sijetlu kada bi rađe gledao Džejsona Borna (bar mislim da se tako zove). Zna moje omiljene „proizvode za žene“ i otići će do apoteke ili prodavnice da ih kupi kad mi to treba (ako to nije ljubav, onda stvarno ne znam šta je).

I uvek, uvek, on je taj koji gura kolica za kupovinu.

Znate, što više razmišljam o tome,

cveće, čokolade, romantični obroci, iznenadna putovanja za vikend?

To je svakako sve prolazno.

Cveće se osuši. Čokoladu i obroke pojedemo. Iznenadna putovanja se dogode, a onda prođu.

Ali trenuci u kojima se možete osloniti na nekoga (ponovo i ponovo i ponovo), e to je ljubav.

Dobra ljubav.

Ljubav koja traje.

Ljubav poput „najudobnije deke na jesenji dan“.

I to je ona ljubav kakvu hoću u svom životu.

Nemojte tragati za cvećem, dame. Nemojte traćiti vreme na čokolade.

Tražite onoga koji će vam gurati kolica za kupovinu.

Jer tu se nalazi ona ljubav koja traje.

Izvor: Lola