Šta to očekujete od drugih, a ne pružate drugima?

Sve se vrati, sve je vidljivo. Sve što smo činili, kad – tad će nam se kao bumerang vratiti i odjeknuti našim svetovima. Srušiti sav naš mir, pretvoriti nas u haos. Ako ne pazimo ko smo, šta mislimo i kako se ponašamo.

Kad bi na svetu postojala karma, pazili bismo kako se ponašamo prema drugima, govore mi mnogi. Kad bi postojala pravda i brzina iste, nijedna reč ne bi bila uzalud izgovorena i oskvrnuta.

Kad bi ovo, kad bi ono..

Pitanje nije postoji li karma, postoji li pravda i zašto ne dolazi brzo.. Pitanje je što to tačno vi pružate drugima, ovome društvu, svetu, a očekujete da dobijete od istih i ljutite se kad očekivano ne dobijete? Ko vam je to ”dužan” pružiti šansu, transformisati vam život? Zašto ste neobzirni prema bližnjima pa i prema prolaznicima, te smatrate da svoju energiju ne prenosite na njih i da nemate nikakav uticaj?

Ko vam je rekao da stvari tako funkcionišu, da ćete dobiti pozitivno, ako ne dajete pozitivno? Da nećete ostaviti neželjene, ružne tragove na koži drugih, ako ne pazite na to što radite i kome radite?

Sve se vrati, sve je vidljivo. Sve što smo činili, kad – tad će nam se kao bumerang vratiti i odjeknuti našim svjetovima. Srušiti sav naš mir, pretvoriti nas u haos. Ako ne pazimo ko smo, što mislimo i kako se ponašamo.

I nije poenta u ponavljanju skeptičnih rečenica da je pravda spora, da se mnogima nikako ne vrati ono učinjeno.. Nije na nama da pretpostavljamo, da sudimo kako će ko završiti i gde će putovati nakon toga. Posledice postoje, a osobe koje nisu bile dobre ni za sebe ni za druge, proživeće slično bilo kad, u bilo kojim svetovima.

Više nas brine to što nam to nije ni najmanja uteha, jer ”na ovome svetu nije odgovarao”. A ne vidimo van kutije, ne vidimo da svi putujemo, da takvi ostanu na jednoj tački s koje ne mogu iz svog crnila, dok ono ne isprave i ne iskupe se na razne načine.

Zašto onda očekujete da vas drugi tretiraju s poštovanjem, da vas podižu kad padnete i potiču na rast? Ako vi isto ne činite bilo kome, već naprotiv, činite sve da biste nekome otežali put. Naslađujete se, zamarate se onim ko što ima, ko što radi, umesto da se fokusirate na to da ostavite trag u srcima drugih ljudi, da im pokrenete svet i odmaknete od crnih misli u svakodnevici.

Nije li nam misija svima biti sretni, a da bismo bili sretni i ispunjeni ne možemo škrto sva svoja znanja i darove držati za sebe.. Sreća se krije u nesebičnim činovima, u onoj zadnjoj kori kruha, zadnjoj kuni, zadnjom atomu snage, zadnjoj prolivenoj suzi.

Onome što radimo kad smo na izmaku snaga, kad mislimo da gore na može, ali opet se stoički trudimo izdržati sve, ne zamarati druge time, okrenuti na šalu, biti pozitivni i deliti smeh i savete..

Nije li misija iznad svega biti čovek i ne činiti ono što ne želiš da tebi čine? Biti obziran i tretirati sve ljude ravnopravno – i kad nas razočaraju i kad nas oduševljavaju? Ne bismo li trebali zastati, maknuti ego na stranu i shvatiti jednostavnost postojanja i deljenja zraka s drugima?

Oni koji besomučno uzimaju od drugih na svakom koraku, nadajući se da će proći nekažnjeno, nalaze se u najvećoj zabludi. Provlače se kroz stupce i redove misleći da će proći nezapaženo.

Pa kad život vrati, ostanu zabezeknuti spoznajom da postoji nešto/neko veći od njih. Da postoji karma, postoji pravda, postoji Stvoritelj, koje god ime mu vi dali. I nitko neće dobiti ni više ni manje od onoga što je zaslužio.

Pustiti život da klizi niz ruke nesmotreno, njegovati ono ružno u sebi i upadati u zamke ega, osuđivati i upirati prstom, tlačiti druge, ili pomagati sebi i drugima, dijeliti ono što imamo dok imamo, biti svetlost nekome i u najcrnjoj tami?

Na vama je, zaista. Samo pazite, da se putem ne spotaknete toliko jako, da se udaljite od one verzije koja jeste, od onog iskonskog. A jeste svetlost, bili ste svetlost. Hoćete li nastaviti biti svetlost? Ili ćete biti oni koji očekuju sve, a ne pružaju ništa?

Marija Lombarović

https://www.facebook.com/Lombarovic

https://marijalombarovic.wordpress.com