Potrošilo se vreme

Uncategorized

Potrošilo se vreme

Stara moja,
kuća je tamna i mračna bez tebe.Tek sad vidim koliko sam živeo u zabludi. Mislio sam da su deca najvažni deo života. I jesu bili su i svakome od njih troje sam se i radovao i za njih živeo. Trošeći vreme u njihovom odrastanju, školovanju i spremnosti na život, često sam zaboravljao na tebe. Sve sam se nadao dok završim i obavim što je život tražio da ću na kraju odmoriti i sediti sa tobom onako rahat. A sada sedeći sam u ovoj našoj kući nisam siguran da sam išta i završio, a sve je završeno. Sretan sam jer su nam deca sretna. Jer smo od njih napravili ljude za ponosa. Sretan sam jer njihovo postojanje ima smisla. Ali se pitam koji je smisao meni ostao u ovom životu bez tebe. Ne žalim se, deca svrate. Donesu sve što mi treba. Dovedu unuke kojima se neizmerno radujem. Ali kako dođu tako i odu. Svi svoje zidove imaju. A ja u svojim, ovim hladnim i tamnim sedim sam.

Znam stara moja, vreme je prolazno i sve prođe. Jedni odlaze da bi drugi došli. I to je taj savršeni krug života i postojanja u njemu. Ali baš to vreme me prevarilo. Nisam znao izračunati ga. Nisam se nadao da će proleteti i da ću se sada samo sećati.A sećam se svega kao da je juče bilo. Sećam se stara moja našeg prvog zagledavanja. Sećam se i venčanja kada smo se jedno drugom zarekli. Sećam se i nade i naše snage i volje da stičemo i postignemo sve ovo što jesmo. Svega se sećam stara moja.

Sećam se i svog umora koji si sa osmehom dočekivala. Sećam se i problema u kojima si uvek sve smirivala. Sećam se i brige za koju si uvek pronalazila reči. I uvek si bila na mojoj strani opravdavajući sve što nas je snalazilo. I uvek si izgovarala te rečenice koje mi i sada odzvanjaju: “Neka stari, sve bude i prođe. Prespavaj, jutro je pametnije. Rešiće se sve dok se slegne. Neka smo živi i zdravi a sve će svoje mesto naći.“

I baš tako stara moja, sve je bilo i prošlo. Sve se nekako i rešilo. Prespavao sam al ovo jutro ništa pametno mi nije donelo. Živ sam, al bez svoga mesta. A mesto mi je bilo kraj tebe.

Žao mi je što sam se pustio tom vrtlogu života da me uzme. Što nisam našao više vremena za nas. Što sam mislio da ću stići ali nisam. Zakasnio sam i sad sam sam. Trebao sam te na isti način kao i ti mene. Voleo sam te prećutno. Bez izgovorenih reči onako u sebi. Znam oprostila bi mi i to. Jer si uvek opraštala sve. Ali ovaj put ja sam sebi oprostiti ne mogu.

Potrošilo se vreme i ništa me nije sačekalo. A toliko toga sam ti ostao dužan. Ova kuća je tamna i mračna bez tebe, stara moja.

Izvor: Buka

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Uncategorized

To Top