Mirjana Bobić Mojsilović: Zavist nikada ne ugrožava onoga kome zavide, nego samo onoga ko zavidi

Mirjana Bobić Mojsilović je spisateljica, kolumnistkinja i slikarka. Objavila je romane Dnevnik srpske domaćice, Happy end, Majke mi bajka, Ono sve što znaš o meni, Tvoj sam, Srce moje, Azbuka mog života I, Azbuka mog života II, Glad, Gospodin pogrešni, Traži me, Tvoj anđeo čuvar… Zatim kratke priče Baba, nemoj ništa da me pitaš i zbirku poezije Obećao si mi. Autorka je šest pozorišnih komada Suze su O. K, Verica među šljivama, Pozovi M radi užitka, Poslednja šansa, Pogodi ko dolazi na večeru, Svlačenje, koji su izvođeni, a neki se i dalje izvode u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Kult teatru, Zvezdara teatru, Akademiji 28 i na sceni KC „Palilula“. Autorka je nekoliko samostalnih izložbi slika. Bila je jedan od prvih autora – samostalnih izdavača u Beogradu.

Sa svojim obožavaocima na Instagramu rado deli fotografije iz privatnog života, preporučujući svoje romane koji su zbog velike popularnosti doživeli nova izdanja.

Nebrojeno puta u svojim kolumnama ostavlja nam pouke opisujući svakodnevne situacije sa kojima se susrećemo. Pored romana i pesama, ovakve Mirjanine priče izazivaju veliko oduševljenje među čitaocima, pa se nadamo da ćemo jednog dana u nekoj knjizi moći da ih čitamo sabrane na jednom mestu. Jer, zaista, ovakvo štivo vredi imati na noćnom stočiću, nakon dugog i napornog dana, umesto valerijane ili bensedina.

Jedna takva priča, ispripovedana kroz lično iskustvo o zavidnim prijateljima, nateraće vas da dobro razmislite.

“Neko me je iznevirao pre neki dan. I malo razočarao. Ništa strašno, ništa bitno, ali u tom jednom malom detalju, čučalo je jedno neprijatno otkriće. A to je da mi ta osoba, izgleda, i ne želi baš dobro. Nije da mi želi zlo, to sigurno ne, ali nije baš ni najsrećnija ako meni ide dobro. To se u knjigama starostavnim, zvalo zavist.

Znate takve ljude? Sigurno i vi imate takve prijatelje, za koje mislite da su ok, i samo jednog dana, u nekom malom, maleckom gestu, u nekoj maloj reči, otkriju da možda prijateljstvo i jeste zanat najstariji.
Radi se o tome da oni jesu OK, a da mi nismo!

Isprva me je to razljutilo, napunilo besom. Onda je stiglo razočarenje, onda, kao prirodna poslednica dolaze moje odluke – neću više da je vidim, da je trebalo nešto da joj kažem, da možda treba da se naljutim i da joj to pokažem. Međutim, ništa od toga nisam uradila.

Prvo sam se pola sata iščuđavala toj osobi, još pola sata sam bila zapanjena činjenicom da u ovim godinama iko sebi može da dozvoli takvo osećanje nedovoljnosti – jer ako do sada nisi shvatio šta je bitno a šta nebitno u životu, i da mudri ljudi sreću i uspeh u životu mere jedinim valjanim paramerom a to je odgovor na pitanje „koliko si srećan u sopstvenoj koži“, onda nemamo o čemu da pričamo. I na kraju sam odlučila da ništa ne kažem, jer uludo je govoriti odraslim ljudima bilo šta, pošto nikoga ne možemo da promenimo i prevaspitamo, osim sopstvene dece i to samo dok su još uvek mala. Tako da sam zaklučila da je i ljutnja totalni višak: kako mogu da se ljutim na nekoga kome nije dobro u sopstvenoj koži? Zavist nikada ne ugrožava onoga kome zavide, nego samo onoga ko zavidi.

View this post on Instagram

Kako dovesti sunce u kisni dan. Danas na portalu #bliczena, prica o senici. #malozutosunce #uprkoskisi #boljizivot #popravizivot #osvezavajucioptimizam #somersby

A post shared by Mirjana Bobic Mojsilovic (@mirjanabobic) on Jul 31, 2018 at 1:13am PDT

I onda mi je palo na pamet da ljudi koji ne uspeju da sakriju svoju zavist, nekako uvek to urade namerno. Nikada se slučajno to ne desi . Ljudi koji zavide, žele da znate da im neka vaša sreća ne prija, i žele da vas to nasekira. Jer, kad se sekirate, manje ste srećni, i njima je lakše.

Jedini zaključak iz ove male priče glasi: da sam zaista u sjajnoj formi, kao što bih volela da budem, tu malu nesolidnost prijatelja ne bih ni registrovala.

Dakle, moram više da se pozabavim sobom, jer jedino na šta možemo da utičemo jesmo mi sami.”

Izvor: opanak.rs