Znam da smo svi previše zauzeti, ali kako si? Kako ti je srce?

pixabay.com

Lifestyle

Znam da smo svi previše zauzeti, ali kako si? Kako ti je srce?

Pre nekoliko dana sam sreo vrlo dragu prijateljicu.
Zastao sam da je pitam kako je, kako joj je porodica.
Podigla je pogled i tihog glasa samo izbacila:
„Nemam vremena, toliko sam zauzeta, toliko stvari se dešava.“

Prevela: Saša Leper

Omid Safi / On Being

Gotovo odmah posle toga, sreo sam još jednog prijatelja i pitao ga kako je. Ponovo, isti odgovor istim tonom: „Nemam vremena, baš sam zauzet… imam toliko stvari za obaviti.“

Po samom tonu se videlo koliko je loše, koliko je umoran i pretrpan svime.

Nije tu reč ni samo o odraslima. Kad smo se doselili u Severnu Karolinu pre deset godina, bili smo oduševljeni što se selimo u grad sa odličnim školskim sistemom. Našli smo vrlo šarenoliko naselje puno porodica. Sve se činilo dobro i nekako baš kako treba.

Nakon što smo se smestili, otišli smo do jednih od prijateljski nastrojenih komšija i pitali da li se naše kćerke mogu igrati zajedno. Majka, zaista predivna osoba, je uzela telefon i izvukla kalendar. Počela je da lista… i lista… i lista.. Konačno je rekla: „Ima rupu od 45 minuta za dve i po sedmice. Ostatak vremena ima gimnastiku, klavir i časove pevanja. Baš je… zauzeta.“

Užasno destruktivne navike počinju rano, vrlo rano.

Kako smo došli do toga da živimo ovako? Zašto sebi to radimo? Zašto to radimo svojoj deci? Kad smo zaboravili da smo mi ljudska bića, da treba da bivstvujemo a ne samo radimo nešto?

Gde je nestao onaj svet u kome se deca uvaljaju u blato, uprljaju, budu neuredna, bude im dosadno? Da li moramo da toliko volimo svoju decu da im previše nakrcamo raspored, izložimo ih stresu i učinimo beskrajno zauzetim, kao i sami sebe?

Gde je nestao onaj svet u kome možemo sediti sa ljudima koje volimo i voditi opuštene i spore razgovore o stanjima svog srca i duše, razgovori polako teku, razgovore pune bogatih pauza i tišina koje niko ne žuri da popuni?

Kako smo stvorili ovaj svet u kome imamo sve više i više i više stvari da radimo a sve manje slobodnog vremena, vremena za sebe, za svoje bližnje, manje vremena da samo… postojimo?

Negde sam pročitao: „Neistraženi život nije vredan življenja… za čoveka.“ Pa kako da živimo da istražujemo, da budemo, da postajemo, da budemo u potpunosti ljudi kad smo toliko zauzeti?

Bolest nedostatka vremena spiritualno uništava naše zdravlje i dobrostanje. Isisava našu sposobnost da budemo u potpunosti prisutni sa onima koje najviše volimo i onemogućava nam da oformimo one zajednice za kojima tako čeznemo.

Još od 1950-tih smo imali toliko tehnoloških inovacija da smo mislili (ili nam je obećano) da će nam životi biti lakši, brži, jednostavniji. Pa ipak, nemamo ništa više slobodnog vremena danas nego što smo imali pre nekoliko decenija.

Nekima „privilegovnima“ se granica između posla i kuće dosta pomutila. Stalno smo pred ekranima. Sve. Jebeno. Vreme.

Pametni telefoni i laptopi praktično znači da više ne postoji granica između kancelarije i doma. Čim smestimo decu u krevet, vraćamo se na internet.

Jedna od stvari sa kojima se borim svaki dan je lavina mejlova. Često to nazivam svojim džihadom protiv mejla. Konstantno sam zakopan ispod nekoliko stotina mejlova i nemam ni najblažu predstavu kako da to zaustavim. Pokušao sam nekoliko različitih tehnika: da odgovaram samo naveče, da ne odgovaram u toku vikenda, da tražim da ljudi zakažu više susreta uživo. Pa ipak, mejlovi neprestano nastavljaju pristizati u neshvatljivim količinama: lični mejlovi, poslovni mejlovi, hibridni mejlovi… I svi ti ljudi očekuju nekakav odgovor – odmah. Ispostavlja se da sam i ja vrlo zauzet i nemam vremena.

Stvarnost drugih izgleda u potpunosti drugačije. Mnogima je jedini način da prežive to da rade dva posla u slabije plaćenim sektorima. Dvadeset odsto naše dece živi u siromaštvu, a previše roditelja radi za minimalac kojim samo mogu da pokriju troškove stanovanja i nečeg što jedva da liči na hranu. Svi smo mnogo zauzeti.

Stari modeli, uključujući i nuklearnu porodicu u kojoj jedan roditelj radi izvan doma (ako je tako nešto ikad i postojalo), su većini nas davna prošlost. Sada većinu porodica čine samohrani roditelji ili porodice u kojima su oba roditelja zaposlena. To ne funkcioniše.

I to ne mora biti tako.

U mnogim muslimanskim kulturama, kada želite da nekoga pitate kako je, pitaćete kako mu je haal. Haal je prolazno stanje nečijeg srca. Zapravo time pitate „Kako ti je srce upravo u ovom trenutku, u ovom dahu?“ Kada pitam nekoga „Kako si?“ to je zapravo ono što ja želim da znam.

Ne pitam koliko imaš stavki na spisku obaveza niti mejlova u inboksu. Želim da znam kako je tvoje srce, baš u ovom trenutku. Reci mi. Reci mi da ti je srce puno radosti, da te boli, da ti je srce tužno, da žudi da ljudskim dodirom. Ispitaj sopstveno srce, istraži svoju dušu i onda mi reci nešto o tome.

Reci da mi da se sećaš da si i dalje ljudsko biće, da treba da bivstvujemo, a ne samo da radimo nešto? Reci mi da si više od mašine koja križa stvari sa liste zadataka. Razgovaraj, pogledaj nekog, dodirni nekoga. Budite nekome izlečujući razgovor prepun gracioznosti i prisutnosti.

Stavi svoju ruku na moju, pogledaj me u oko i ostvari neku povezanost sa mnom na sekundu. Reci mi nešto o svom srcu i probudi moje srce. Pomozi mi da se setim da sam i ja potpuno ljudsko biće koje takođe žudi za ljudskim dodirom.

Predajem na univerzitetu na kome se mnogi studenti ponose stilom života u kome naporno i rade i zabavljaju se. To je možda pokazatelj našeg stila života i zauzetosti – da čak i naša sredstva opuštanja pokazuju svet pretjerane stimulacije. Često se opuštamo u vidu akcionih filmova koje gledamo bez razmišljanja ili nasilnih i brzih sportova.

Nemam nikakva magična rešenja. Sve što znam je da gubimo sposobnost da zaista živimo kao ljudi.

Treba nam drugačiji odnos prema poslu, prema tehnologiji. Znamo svi šta želimo: život koji je više ispunjen značenjem, osećaj zajednice i izbalansirano postojanje. Ne radi se samo o opuštanju i bržim mobilnim telefonima. Želimo da zaista budemo ljudi.

Pesnik V. B. Jits je napisao: „Više hrabrosti iziskuje istraživanje mračnih uglova sopstvene duše nego što je potrebno vojniku da se bori na bojištu“

A kako da istražujemo mračne uglove sopstvene duše ako smo toliko zauzeti? Kako da živimo ispitanim životom?

Ja sam večiti zatočenik nade, ali pitam se da li smo voljni da povedemo strukturisani razgovor na temu kako to i uraditi, kako tako zaista i živeti. Nekako nam je potreban drugačiji model da organizujemo svoje živote, društva, porodice, zajednice.

Želim da moja deca budu prljava, neuredna, pa čak i da im bude dosadno – uče kako da budu ljudi. Želim da postojimo na takav način da sebi možemo dati pauzu, pogledati jedno u drugo, dodirnuti se i zajedno zapitati: Kako mi je srce? Odvajam vreme koje mi je potrebno da razmotrim sopstveno postojanje; dovoljno sam u dodiru sa sopstvenim srcem i dušom da znam kako stvari stoje i kako da to izrazim.

A ti, kako je tvoje srce danas?

Hajde da insistiramo na onoj konekciji ljudi u kojoj kada neko kaže „Tako sam zauzet“ možemo odgovoriti sa: „Znam, mili. Svi smo. Ali želim da znam kako ti je srce.“

Izvor: Lola

loading...
Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Lifestyle

To Top