Glumica i komičarka Sandra Silađev početak jeseni iskoristila je da sabere misli i u kolumni za Cosmopolitan otkrije ima li vremena za druženje kao samohrana majka, koliko je dobar odnos sa kolegama važan, na čemu u međuljudskim odnosima treba raditi, ali i zbog čega pojmu „pakost“ treba posvetiti ceo segment u filozofiji
Ljudi me često zovu na kafu i na piće, ali ja se ne odazovem često. Naročito od kada sam samohrana mama. Nekako te uvuku te obaveze u to i nekako si u svom svetu. Uvek sam bila u svom svetu, a sada od kako sama brinem o detetu sam još više. Vucaram stalno ranac, pa kese, pa vodi ovamo pa tamo, pa me čeka mašina pa kačenje veša, pa nisam oprala suđe, a plus radim kao konj. Ma kakav konj. Kao vo. Tako onda kada umorna i potpuno usisana u roditeljstvo odem sa nekim društvom negde mene priče drugih ljudi dodatno umore.
Uhvatim sebe često kako se pitam što me niko ne zove, a onda uđem u poruke i mejlove i propuštene pozive i vidim da me svuda svi zovu, ali se ja ne odazivam. Ispada da sam nadmena ili da izbegavam ljude, a nije tako. Samo imam 40 godina i dosta obaveza pa mi je samoća važna. Uvek mi je samoća bila važna, a sada još više. Volim ljude i ne izbegavam ih, nego nekako dan je suviše kratak i za obaveze i za druženja. Desi se da vežem deset dana da mi stalno neko dolazi, ali onda opet ništa mesecima. Ljudi me stalno negde zovu i ja sam stalno između želje da se družim i želje da me ostave na miru. Pitala sam se da li me možda previše iscrpljuje okruženje na poslu. Kolege mogu da budu jako pakosne i nezrele osobe. Mnogo sam razmišljala o tome iz čega nastaje mobing.
Činjenica je da riba od glave smrdi i da su odnosi sa kolegama obojeni onako kako glavna osoba vodi kolektiv, ali šta ako je osoba koja vodi kolektiv potpuni psihopata koji psihičko zlostavljanje drugih ljudi doživljava kao šalu? Šta ako je upravnik nezrela osoba koja svoju pakost ističe kao vrlinu? Pojmu „pakost“ treba posvetiti celu jednu oblast u (recimo) filozofiji. Mislim da je ova karakteristika izražena u malograđanskim i slabo razvijenim društvima malograđanskog mentaliteta (poput našeg). Recimo, ima primera gde majke uče svoju žensku decu da budu pakosne jer to „pripada“ ženskom rodu (što je, naravno, imbecilno). Elem, pakost je karakteristika koja može ugroziti sredinu (recimo radnu sredinu) ukoliko je udružena ili podstaknuta. Svakako ne spada u konstruktivan, dobronameran i zreo način reagovanja na realnost. Pakosti su skloni ljudi na nižim razvojima svesti (npr. deca) jer još nemaju razvijenu emocionalnu, socijalnu i intelektualnu zrelost pa svet vide crno i belo tj. kao zle i dobre igrače, odnosno kao one koji su protiv ili za njih. Mislim da u firmama i na radnim mestima treba postaviti mentora koji se bavi kontrolom pakosti među zaposlenima. Ja sam radila u firmi u kojoj je pakost nadređenog doslovno uništila i međuljudske odnose u kolektivu, ali i produktivnost u poslu. Ceo kolektiv se pretvorio u otrov te nesrećne persone koja ga je vodila. Mi smo bili marionete pakosti. Nešto kao ćelije kancera u organizmu. Šta stoji iza pakosti? Primitivizam, pohlepa, nedostatak saosećanja, lično nezadovoljstvo i nedostatak etike i samoprocene. Ono što je najsmešnije u svemu jeste što su te negativne emocije u osobi koja širi pakost. Ne u drugima. Dakle, pakosniku je loše. Šta možete da uradite sa njim?
Na fakultete treba da se uvede predmet: zaštita na radu od kolega.
Oblasti:
Kako ne projektovati svoje nezadovoljstvo na ljude sa kojima radiš.
Kako zaštititi kolegu od sebe.
Kako zaštititi kolege od destruktivnih pojedinaca u kolektivu.
Kako saopštiti manje dobru vest ili informaciju sa kojom se ne slažeš, a da ne urlaš na kolegu.
Kako kolegi reći da te nije razumeo, a da ne zvučiš kao sadista ili pedagog.
Kako da kolegin stil oblačenja ili života ne shvataš lično.
Kako da komuniciraš sa drugima ako ne voliš svoj posao.
Kako da ne prebacuješ krivicu na kolegu.
Kako da ne budeš pakostan.
Kako da se nosiš sa koleginim uspesima.
Kako da ne budeš cinkara i kako da ne zabadaš nos u tuđe stvari.
Kako da ne provociraš kolege malicioznim komentarima.
Kako da ne kradeš tuđi posao i tuđe ideje.
Kako da se ne ulizuješ nadređenima tako što cinkariš kolege.
Kako da budeš tolerantan na potrebe kolege koji ti nije simpatičan koliko i na svoje ili na potrebe kolege koji ti je simpatičan.
Kako da razgraničiš važno od nevažnog.
Kako da ne budeš kontrol frik na radnom mestu.
Kako da razgraničiš da je bitno šta ti radiš, a ne šta drugi radi.
Kako da naučiš da nije sve tvoj posao i tvoja stvar.
Kako da razgraničiš važnost ili hitnost svog posla u odnosu na poslove recimo hirurga, pilota, rudara, kardiohirurga, kontrolora leta itd.
Kako da naučiš da si ti na poslu da bi dao, a ne da bi dobio.
Kako da naučiš da se na posao ide da radiš, a ne da se baviš tuđim životima.
Kako da naučiš da hodanje po firmi nije hodanje po manekenskoj pisti.
Kako da naučiš da kucaš kada ulaziš kod nekoga u kancelariju.
Kako da naučiš da ne pretiš ljudima pogledom.
Kako da kontrolišeš svoje seksualne potrebe kada si na radnom mestu.
Kako da podesiš boju i visinu glasa dok prolaziš pored tuđe kancelarije u kojoj možda neko nešto radi.
Kako da kontrolišeš potrebu za pevanjem na radnom mestu.
Kako da razgraničiš kada je OK, a kada ne da budeš opušten na radnom mestu.
Kako se pakuje uložak kada je upotrebljen i gde se taj uložak baca.
Kako da kontrolišeš potrebu da ponižavaš i omalovažavaš ljude na radnom mestu.
Kako da naučiš da to što si muško ili žensko nema apsolutno nikakav značaj kada si na radnom mestu.
Izvor: Cosmopolitan
You must be logged in to post a comment Login