Kešanski: Ljudi jure potreban novac, proklet da je, pa u toj jurnjavi postanu alavi

Više od svega volim da se ugrađujem u sećanje svoje ćerke. Ništa me ne čini srećnom kao to. Ne padam na priče „porašće i šta ćeš onda?“. I treba da poraste ali u taj rast treba da ima šta da ponese, jer ne mogu da znam šta je sve tamo čeka.

Piše: Jovana Kešanski

Tu dolazimo do ugrađivanja u sećanje.

Kada sam u svojim anksioznim i svim drugim fazama sedela na klupi u parku, onoliko koliko bi mi strahovi dopuštali, uvek bih se vraćala na svoju petu godinu. Sredina leta, nešto kao ovo sada. Ljudi sede na klupama, pričaju i smeju se. Tata je sa njima, dok brat i ja hodamo po kamenim pločama napred, nazad, sa strane, brojeći ih, slažući na svaku od njih list ili cvet ili kesten koji smo skupili u parku iza klupa. Jednom je jedan čovek doveo i ovna, nije ga dobro zavezao i taj ovan se sjurio u mene i malo me udario u stomak, ali to i nije toliko važno za priču, koliko mir koje su te večeri imale.

Čekali bismo mamu koja je s posla stizala zadnjim autobusom. Već bi se spustio mrak. Sve troje bismo krenuli ka njoj. Ne sećam se da li smo joj brat i ja visili oko vrata, ali znam da bismo uvek istom ulicom krenuli kući i znam kako sam osećala zbog toga.

U toj ulici bila je jedna stara dugačka pekara koja je u svojoj ponudi imala samo hleb i lepinje. Baš u vreme maminog dolaska sa posla one bi bile zadnji put za taj dan ispečene i posute brašnom. Okrugle, velike ko dva dlana, debele, brašnjave, mirisne.

„Čekajte, aman, boleće vas stomak“ – govorila bi nam mama dok bismo ih grizli onako vruće, poskakujući po trotoaru, srećni što smo je umornu sačekali, što je bezbedno stigla, što ima osmeh na licu, što smo se igrali sa kestenjem, što smo videli ovna, što sada jedemo vruće lepinje, lagano koračajući i pričajući, što smo zajedno. Godinama posle, bićemo zajedno, ali ne na ovaj način, ne sa ovakvim osećajima.

Sva tegoba današnjice lakše se vari kad imaš prošlost u koju možeš da se bar ponekad vratiš. Među odnose koji su drugačiji od ovih danas, u sobe koje su drugačije od ovih danas, među osećaje i ljude koji ti možda danas fale.

Vratim se tako često u sobu visokih plafona u kojoj sedim mala u tatinom krilu i netremice gledam reklame. Volela sam reklame i miris njegove frotirne plave pižame.

Odem, da legnem kraj mame na rasklimani klik klak kauč, da je čujem kako diše, da znam da je tu, da pevušim dok se uspavaljujem.

Vratim se ponekad i na babin i dedin kauč, sednem na njega i u krilo stavim okrugli jastuk od crne vunice sa naštrikanim pupoljicima ruža. Miriše babina pura sa starog smederevca. Plaše i razbuđuju dedine priče iz Prvog svetskog rata, i one koje sa ratom nisu imale nikakve veze. Mogu žmureći da nacrtam mesinganog konja koji se ispeo na zadnje noge, kraseći takav babinu vitrinu. I miris njene marame mogu opisati i izgled sokni uvek srolanih oko tankih zglobova. Mislim da znam i broj čvorova vunenog prsluka koji je nosila preko majica zavrnutih rukava i raskopčanih gornjih dugmadi, kao što znam kako mi je fino prelo srce kada bih zagrlila drugu babu dok dugačkim iglama štrika džemper za mene.

Vratim se u ono jutro, na mobu, kraj svoga tate. Da ga samo živog i mladog gledam.

Opisaću vam boju dedine kose. Siva ko miš koji bi protrčao dugačkim hodnikom, oštra ko travke žbuna u dvorištu, čvrsta ko moja volja da se ugradim u sećanje deteta, pričom, poljupcima, dodirima, vremenom koje je samo naše. Moje i njeno.

Ljudi jure potreban novac, proklet da je, pa u toj jurnjavi postanu alavi, porastu im apetiti, deformišu se od silne želje da zgrnu još, da kupe još, da uštede još za decu koja ih se kad budu podizala tu ušteđevinu neće sećati onako kako bi voleli da se sećaju mame i tate.

Ono malo vremena koje od dana ostane, deca provedu gledajući u ekrane.

Više se ni čorba u restoranu ne može pojesti a da se dete prethodno ne „umiri“ ili hipnotizira crtanim na mobilnom telefonu uredno naslonjenim na staklenu pepeljaru.

Tako je, ugradimo se telefonima u sećanje dece. Nek ne gledaju svet oko sebe. Nek ne umeju za deset godina opisati veče kada su sa mamom i tatom prvi put došli u restoran na večeru, nek ostanu šuplji za taj osećaj.

Možda se od sećanja ne živi, ali se od njih sigurno preživljava, posebno kada dođu teži dani.

Oni su kao neko utočište koje te prima u sebe, da se sviješ i prepustiš i zaboraviš i pokušaš da se setiš kako je dobro kad je sve dobro, pa se vratiš u sadašnjicu ojačan i odlučan da sve središ da ti bude blizu toga.

Ja hoću da moje dete ima takva sećanja. Da ima to utočište o kom pričam, ako joj sva buduća utočišta ne budu dovoljna.

Hoću da se seti šta sam joj pevala dok smo se ljuljale kraj Dunava, ako joj nekad, negde, sa nekim prifali pesme. Ne mora da se seti dana, odeće, meseca, čak ni godine, biće dovoljno da se seti osećaja koji joj je ta pesma probudila.

Hoću da se seti kako smo se smejle kad smo obe pale spuštajući se sa tobogana, da zna da se pad može dočekati i sa smehom.

Volela bih da se seti poneke naše šetnje, kuvanja ručka u rupi kraj puta, sedenja na klupi na kojoj sam ja sedela dok sam čekala svoju mamu.

Da se seti baba Vesnine sobe, mirisa jastuka po kojima se valja, palačinaka i ukusa pekmeza stavljenog u njih, dedinog nosanja oko vrata, mirisa njihove odeće i njihovog „bravo“ kad se iskaki u roze nošu. Ko zna možda će joj nekad baš to „bravo“ biti najpotrebnije.

Da se seti, nek ima, svake minute sa ljudima koji je vole, koji su stavili najbolje od sebe u svaki sekund tih minuta.

Neka raste, i treba da poraste, ali za taj rast mora imati u torbi mnogo, mnogo, mnogo više od animacija i zajebancija sa tableta i telefona, treba da ima sećanja satkana od živih, a ne animiranih likova čiji miris i otkucaje srca ne može da zapamti i vrati im se kad joj bude teško.

Izvor: Lola