Ljubav za koju trebate da molite nije ljubav – To je nedostatak dostojanstva i poštovanja sebe

Niko nas ne može učiniti nesrećnim bez naše dozvole

Ljubav koja je milostinja nije ljubav: to je nedostatak dostojanstva i poštovanja sebe. Zato što voleti nekoga znači brinuti se o njemu ne izazivajući mu bol i patnju. ​Zbog toga se treba kloniti lažnih ljubavi i poštedeti sebe bola, inače to znači da ne volite.

Voleti je, prvi korak ka življenju ljubavi na pravi način, kako ne biste upali u manipulaciju ili maltretiranje. Verovatno kada se nalazimo u takvoj situaciji, mislimo da je patnja neizbežna, ali u stvarnosti to nije tako.

​Svako ljudsko biće je u stanju da prevaziđe sebe samog, kako bi sprečilo da drugi iskoriste njegova osećanja, i da proceni da li je takve odnose bolje zatvoriti, jer ne nude nikakvu radost, ni mir, ni lični rast.

Žaljenje što nas ne vole oni koje volimo

Shvatiti da neko koga volimo nas ne voli i reći zbogom zauvek, ili shvatiti da neko ne pokazuje pažnju i naklonost koju zaslužujemo, to zahteva period „žalosti“. Zahteva od nas da stvorimo lični prostor da bismo razumeli šta nam se dogodilo.

Period za razmišljanje i prevazilaženje, jer bol koji osećamo kada shvatimo da neko ne voli nas, oslobađa emocije koje mogu da nas jedu iznutra. Smatramo da je ta osoba izdala naša osećanja i poigrala se našom sposobnošcu da volimo.

Dajmo sebi malo vremena da se naljutimo, da negiramo realne činjenice, da maštamo, da budemo užasnuti, da shvatimo koji delovi nas su polomljeni a koji su netaknuti, da rekonstruišemo osećanja koja doživljavamo.

Sve ovo je od suštinskog značaja da bismo voleli, da bismo se osećali važnim i cenili sami sebe. Na kraju krajeva, kada ostavimo „ne-ljubav“ za sobom, započinje proces emocionalne slobode koja će nas dovesti do dobrobiti i pomoći će nam da se oslobodimo bola.

Nedostatak interesovanja uništava naklonost

Ljubav se mora pokazati, ali ne moliti. Ako ne radimo tako znači da potčinjavamo naše sposobnosti da volimo, postajemo žrtve najgoreg ubice: ravnodušnosti. Indiferentnost se zasniva na neravnoteži odnosa i nalazi svoju podršku u slabosti osnova na kojima smo izgradili naš odnos.

Ne postoji ništa bolje od ispoljavanja kontinuirane nezainteresovanosti da počnemo da otvoramo oči, čak i kada bismo želeli da ih zatvorimo da ne vidimo. Tada shvatamo da nisu sve ljubavi prave ljubavi, da ljubav nije uvek uzajamna, i da biti srećan u paru znači smejati se zajedno, biti saborci i dobri ljubavnici.

Tek kada nema laži, izgovora i nedostatak interesovanja, zemlja može biti dovoljno plodna da rodi ljubav koja se zasniva na slobodi ponašanja, a ne na zloupotrebi. Odnosi koji su vredni su oni u kojima imamo slobodu izbora, oni u kojima osećamo bliskost, oni zasnovani na zahvalnosti, zajedničkom vremenu i osećanjima uzajamne naklonosti.

Treba da volimo jedni druge i negujemo samopoštovanje

Niko nas ne može učiniti nesrećnim bez naše dozvole. Izgradnja srećnog odnosa mora biti važna za nas, treba da volimo jedni druge i volimo sebe. Moramo pokazati da svakodnevno volimo sebe.

​​Kada to uspemo, osećamo da ne želimo nekog ko ne pokazuje interesovanje za nas, ko ne mari za nas. Nećemo se baciti u ruke tog emocionalnog ubice pod nazivom „ravnodušnost“, koji će učiniti da patimo zbog glupih besmislica i ignorisanih poruka.​

Bez obzira koliko da nas ljubav razočara, nije bitno da li osećamo da imamo pored sebe ljubav svog života, ili ne verujemo u večne ljubavi. Prava i neophodna ljubav je čista ljubav koju osećamo prema sebi, i iz tog osećaja možemo da shvatimo šta zaslužujemo i da budemo svesni onoga što ne zaslužujemo.

Izvor: Infpult