Porodica koja bi trebalo da bude baza i utočište, urušava se.

Ima ta jedna fotografija na kojoj u crnom džemperu sa belom linijom preko grudi ljubiš Srnu u levi obraz za njen treći rođendan. Ovaj rođendan, koji s nestrpljenjem očekujemo za tri dana, proći će bez tebe. I mene to boli.

Više nego što me je boleo moj rođendan bez tebe i onog čuvenog buketa punog šarenolikog mirisnog cveća. Boleće me i Nova godina. I božić. I mamin rođendan. I onda tvoj, 19. marta kada bi, da si ostao, napunio 67.

“Evo, uzeo 68-u!” tako bi rekao, kao da ti je jedini cilj bio da nakupiš dovoljno godina, jer nije isto kad umreš sa 65 i sa 85. Tako si mislio, iako to nikad nisi rekao.

Da si se dublje bavio smislom života, znao bi da odavno krepani ljudi šetaju živi i sa 35 i sa 25. I da sa duševnom smrti, broj godina nema nikakvu vezu.

I da čovek najčešće sam puca u sebe, iako mu je meta vazda na tuđem telu.

To znači da se metak zapravo vraća ko bumerang i da je svako ispaljivanje metka u drugog zapravo ranjavanje sebe. Što je, Bogu hvala, valjda neka pravda.

Krepanih, a živih ima dosta jer je glavni hobi postao “pucanje” u druge, ali to znaš.

Foto: unsplash

Taj metak odbija ljude međusobno, i zato je u porastu broj izgubljenih tužnih ljudi.

Kada bismo samo spustili gard i sklonili cev, kada bismo prišli jedni drugima otvoreno, bez ega, bez želje da menjamo jedni druge, bez proračuna… mislim da bi sve rane na telima zacelile.

Ali ljudi to ne kapiraju, pa je sve više i porodica u kojima stari roditelji ne pričaju sa sinom ili ćerkom, deca ne obilaze roditelje, jure novac i poslove, preskaču se rođendani ko lastiš, ko da ima reprize, ružne reči se pljuju ko da se mogu povući. Prlja se ista krv.

Porodica koja bi trebalo da bude baza i utočište, urušava se.

To vidim i zato mi svakim danom sve više fališ.

Jer možda nismo puno pričali, ali smo jedno drugom bili to utočište. Možda nisi umeo da mi daš savet, ali si uvek bio prisutan.

Nisu ljudi tužni što nemaju novac, već što nemaju to utočište u porodici, u partneru, deci, roditeljima… ili u samima sebi. Novac jure jer misle da će on popuniti rupe.

Jureći novac sve se više udaljavaju od baze, ponekad se toliko udalje da joj se više ne žele ni vratiti. Ako bi i hteli, ne znaju kako.

Javi mi se devojka, kaže “zdravlje mi se narušilo zbog svekra i svekrve”.

Piše mi momak, kaže “otac ne želi da me vidi”.

Poznanica se žali “Baba unuče ne čuva, ne igra se s njim, a kaže voli ga”

Drug saopštava “Nisam kevu posetio mesec dana”.

U danima kada sve više mladih ljudi umire i razboljeva se, kada se deca razboljevaju, kada srce stane tatama, dedama…u sekundi, nad tanjirom tople supe, kad se majke leče i stavljaju perike, kada pale sveće jer još samo Bog veruju može da ih izbavi, kad deca ostaju siročad… mi se udaljavamo od onih koji su još tu, svađamo se, vređamo, uplićemo u odnose, osuđujemo, očekujemo, podrazumevamo.

Da mogu, megafonom bi kroz ulice vikala: Samo čovek čoveku može zalečiti srce (jer ga samo on može i raskrvariti).

Volite se bre ljudi, ostavite telefone kod kuće, idite sa decom i roditeljima u poslastičarnice, jedite krempite, slušajte se, slikajte se očima, duže ostaje u sećanju, pravite ručkove, pa budite jedni drugima gosti, pričajte, ne osuđujte, ne udaljavajte se tako da se više ne znate vratiti.

Hladni ljudi nas lede, samo ako im dozvolimo.

A ako u sebi imamo ljubavi, topli smo i ne mogu nam ništa. Ni oni ni njihov metak.

Piše: Jovana Kešanski

Izvor: Lola