Kešanski: Ja ću da odem kada budem htela da odem, a ne zato što svi panično jure preko grane.

Nije moj muž, tvoj muž,ni moja mama nije tvoja mama,ni moje dete, nije tvoje dete.

Jovana Kešanski

Moj posao nije tvoj, kao što ni tvoja kuća nije moja kuća,

moja zarada nije tvoja zarada,

ni moja svekrva nije tvoja, kao što ni tvoj svekar nije moj,

nije moje obrazovanje, tvoje obrazovanje, kao što ni tvoja ambicija nije moja, a moja tvoja.

Nije moja glava, tvoja glava,

kao što ni tvoje srce nije moje srce, ni moja duša tvoja duša.

Nije moj strah tvoj strah, kao što ni tvoje viđenje života, nije ono što ja vidim kad otvorim ili čvrsto zatvorim oči,

nije moj san tvoj san, ni tvoje dovoljno, moje dovoljno.

tako da je mnogo glupo trpati nas sve u isti koš i utimativno poručivati:

“Bežite odavde”

ili “Svi ćete propasti”

ili “Brak je sranje”

ili “Porodica propada”

ili “Gledaj da se unovčiš”

ili “Mani se poštenja”

ili “Jebo školu, završi zanat”

ili “Samo taktički”

ili “Ne zameraj se”

ili “Samo sebe gledaj”

i slične opštenarodne poruke koje stavljaju znak jednakosti između svega što sam gore navela, izjednačavajući mene i tebe i tebe i mene i nas i njih.

Bežiš, ako ti se beži,

Ostaješ, ako ti je ovde dovoljno i dobro,

Udaješ se, ako ti se hoće,

Ostaješ sam, ako ti samoća prija,

Pošten si, jer ne umeš drugačije,

Ljigav, jer ne umeš pošteno sve i da hoćeš,

Unovčavaš se, ako veruješ da je to tvoj način,

Ništa ne proračunavaš, ako te boli dupe za matematikom života.

Ovde ne mora nužno da “propada svako”

Ko je sklon propadanju, propašće i ovde i tamo negde, sa više novca, većom kućom, boljim poslom.

Ko je naučio da živi hrabro, gde god da ga baciš biće hrabar.

Ko ne ume da voli, gde god da ode neće voleti.

Ko je lopov, svugde će krasti, sa varijacijama na temu.

Kome je porodica svetinja, isto to će mu biti kuda god da krenu.

Ko je sebi svetinja, nikad mu niko drugi neće biti jednako svet.

Otkuda onda sve te univerzalne poruke kao da smo roboti skinuti sa mašine, serijski proizvedeni i naštelovani koji kad se sretnu treba da otprilike nešto ovako kažu:

“Jebote, koje je ovde sranje! Neću se ni udavati, jesi li čula da se i Marko i Ana, i Vesna i Petar razveli? Brak propada.

“Otišao preko da radi, šta će kog đavola ovde. Ovde ostaje samo ko mora!”

Ako kojim slučajem kažeš “dobro mi je”, vratićete te momentalno u proizvodnju da vide gde je greška napravljena.

…

Ne mogu i ne želim da budem robot koji se ponaša u skladu sa vladajućim načelima “sreće” i “spasa”, ako u tome ne vidim svoj spas i sreću.

Ja ću da odem kada budem htela da odem, a ne zato što svi panično jure preko grane.

Napustiću brak ako ikada osetim da je stiglo vreme za to, a ne zato što su svima usta puna priče da je brak sranje i bespotrebno gutanje kompromisa.

Unovčavaću se na vladajuće načine, ako se iz leptira obrnuto preobratim u ljigavog crva.

Razradiću taktiku kad ojačam matematičke sposobnosti. (1+1=3)

I meriću svoju sreću u odnosu na druge kad riknem.

Do tada bolje i da krvarim svaki peti dan, umesto da me vraćaju na generalku u pogon velike fabrike svaki put kada vide da “odudaram” od opšteprihvaćenih šablona i univerzalnih porzuka sreće.

Izvor: Lola