Nemojte da nemate vremena, jer ga jednom stvarno neće biti

U ovo vreme, prošle godine, mogla sam da se zakunem da znam ko sam, šta želim i ko je čovek pored kojeg ću provesti ostatak svog života. Danas, dvanaest meseci kasnije, sigurna sam da je ponovo decembar.
Redakcija

Piše: Emilija Milovanović

Nisam meteorolog, niti astrolog, ali nisam ni slepa pred promenom koja obavija grad. Ne znam da li ima veze sa završnim računom ili nama kao narodu pojam sabiranja utisaka nije potpuno dokučiv, pa se ovih dana sve češće nalazim u dijalogu sa ljudima kojima nečeg nedostaje.

Ne, ne mislim na brendirane cipele i Dravić/Nikolić novogodišnje reklame. Sedam od deset mojih prijatelja je ovog meseca odlučilo da da otkaz, osam od deset da napusti partnera ili porodicu, devet od deset i dalje nema precizno definisan cilj ka kojem će se kretati u narednom periodu, a deset od deset ne ume da se obraduje sopstvenim uspehom. Nisam imala nameru da kalkulišem, niti je istina da imam deset prijatelja (imam pet, od kojih su dva imaginarna), ali činjenice su činjenice.

Nemam vremena

„Halo?“
„Šta ti je?“
„Pa, ništa. Šta mi je?“
„Pa, plačeš!“
„A to… Evo kuvam kafu. Moram da se razbudim, a nemam vremena da sednem da se isplačem k’o čovek, pa moram ovako usput, po malo. Šta radiš ti?“

Tog jutra sam se i ja, večiti optimista, probudila nezadovoljna, iako su moji planeri brojali više štikliranih obaveza nego ikada ranije. Nečeg je nedostajalo. U beskrajno dugačkom redu u banci, imala sam tačno onoliko vremena koliko mi je bilo potrebno da zastanem i razmenim reč, dve sa sobom.

Osim što sam stajala potpuno sama i zamišljena, shvatila sam i to da sam zaboravila da ponesem novčanik i obučem brushalter. Poslednji put sam kvalitetan obrok imala pre četiri dana, generalno sređivanje stana pre četrdeset i nisam tu za one kojima sam potrebna. Jer nemam vremena.

U moru papira razbacanih po čitavom stanu, zatičem onaj na kojem su ispisani planovi za oktobar. Srediti garderober i donirati garderobu. Nekome je zaista potrebna, a ja nemam vremena. Kupiti baki nekoliko knjiga, jer voli da čita pred spavanje. Da li uopšte možete da zamislite koliko je loše shvatiti da je neko uradio sve da u datom trenutku budete tu gde jeste, a da nemate vremena da mu kupite knjigu?

Ručak sa najboljom prijateljicom. Poslednji put sam je videla pre nedelju dana, preko video poziva. Obe smo jele bezukusnu hranu iz plastičnih posuda iz supermarketa, dok vreme da jedna drugoj, u najkraćim mogućim crtama, ispričamo top pet najšokantnijih stvari koje su nam se dogodile nije bilo prekinuto zvonom telefona i glasom koji pominje rokove, kašnjenje i neodgovornost.

Ne, ovo nije motivacioni tekst sa hepiendom. Nedostaje mi nedelja kakvu sam nekada imala. Nedelja je moj omiljeni dan. Dan u kojem nema alarma i ništa ne zvoni. Dan koji počinje u podne, kafom i novinama.

Prepravljanjem horoskopa, jer je život bolji nego što zvezde mogu da zamisle. Svaki alarm koji zazvoni pre nego što napolju svane podseti me jedino na stvari koje gubim.

Međutim, dilema da li da ustanem ili da odustanem nikada nije razrešena tako što je neko odustao. Svi ustanu. Ponekad je alarm toliko bučan da prosto nema vremena da se zapitate zašto, pobogu, i danas ustajete u šest, kad je nedelja. To što povremeno svoje nemam vremena opravdavam brojem štikliranih obaveza daje mi za pravo da kažem: Nemojte da nemate vremena, jer ga jednom stvarno neće biti.

Tačno je da imam relativno malu životnu kilometražu, ali i dovoljno lekcija u džepu u koje sam se uverila. Jedna od njih tiče se strepnje kao načina života. Da li ću uspeti da završim sve što se od mene očekuje, da ispoštujem sve planere i rokove i u isto vreme ljudima koje volim pokažem kako ih i koliko volim? Da, da i da! Da, jer se strepnja od gubitka ne može porediti sa osećajem da nemamo šta da izgubimo.

Ne budite Amerikanci, oprostite svakog dana

„Svi promašaji mog života su mi se javili ovih dana, znaš?“
„A onaj najveći?“
„On nije. Naruči nam još po jednu kafu, a ja ću da pronađem njegov broj telefona.“
„Šališ se?“
„Ne. Kraj godine je, ko ga jebe, prošlo je vreme inata! Ne mogu da ga izgubim, jer nije moj, ali ako je ostalo još nešto da se oprosti, treba da zna da mu opraštam.“

Ako bacite pogled na bilo koji od američkih novogodišnjih filmova, tekstova ili neku od to-do listi, primetićete da svaki od pomenutih oblika sadrži momenat opraštanja. Uverena sam da vaspitanjem, a zatim i obrazovanjem, stičemo sposobnost donošenja ispravnih odluka. Ipak, još sam uverenija da se jedno ne može naučiti – izbor trenutka u kojem će ispravna odluka biti doneta.

Svi poznajemo ljude koji su se pretvorili u pravi herbarijum ispravnih odluka, od kojih nijedna nije zaživela, jer je zgnječena pogrešnim tajmingom. Ne budite Amerikanci, oprostite danas, sutra, svakog dana.

ŠANSA
Značaj šanse nikada nisam dovodila u pitanje, ali nikada nisam ni umela da na adekvatan način pružim ruke stvarima koje se nude. A onda sam shvatila da ne postoji garancija. Nigde, nikada i ni za šta. Najgora stvar koja može da se dogodi je da se ne dogodi ništa.

Prijatelja koji se nedavno vratio iz Slovačke, sa deset kila manje i hroničnom migrenom, tešili smo činjenicom da je dobro što je bio u Slovačkoj, jer sada zna da sigurno više nikada neće otići u Slovačku. Razmišljajte kritički, pored toliko pametnih ljudi prođete svakog dana!

Savetuju nas za koješta praktično, sa svih strana, od toga kako pravilno sipati sok iz tetrapaka u čašu (ne, ne šalim se), do toga kako postati lep, bogat i srećan za samo 17 dana. U moru informacija koje vam se nude, izaberite prave.

Moja najbolja prijateljica često kaže: “Ne znam kada će ova devojka da shvati da ne može da koristi Emilija-puder ili Marija-puder i da se tipovi naše kože beskrajno razlikuju”. Prihvatite savet, šansu ili jednostavno uživajte u načinu na koji smo svi različiti. Naravno, prema “tipu vaše kože”.

Na poslu svakog dana pauzu pravim u isto vreme. Ušuškana kaputom, na terasi, dok ruke grejem šoljom kafe. Svakog dana mi se, na nekoliko trenutaka, na terasi pridruži jedan od kolega, prizvan zvukom aviona koji leti nad zgradom.

„Ma, tako kažu, kad vidiš avion da pomisliš želju, pa kad god čujem ja izađem, pomislim istu.“
„Ali, izlaziš svakog dana, zar se nije ostvarila?“
„Ostvarila se, hvala bogu, ali me svaki put podseti na to koliko sam je želeo, pa ja opet izađem.“

Sećate se poznate nostalgije sa početka svakog procesa zamišljanja želje, paranoje i iluzija kada su nam vrata bila zatvorena i prilike nedostupne? Ne verujem u horoskop, ali verujem u šansu. Izvesna kompanija svake nedelje moju najbolju prijateljicu i mene mejlom obaveštava o šansama koje nam se pružaju. Obe ih mehanički brišemo, uverene da se radi o promotivnim stvarima, vođenim podacima koje smo ostavile na nekom od sajtova.

Proveravajući obrisane mejlove, zatičem onaj na koji sam oduvek čekala. Tu je, već nekoliko meseci, u „otpadu“. Ne znam da li ima potrebe da pomenem da sam u datom trenutku poželela da pojedem laptop. I upravo me nostalgija sa početka podseti na stvari koje želim, čak i onda kada ih imam pred nosom.

U moru rokovnika, kalendara i planera, kraj godine provodimo prisećajući se toga ko smo, pa listajući fotografije u izbledelim albumima budemo tužni, jer nekoliko godina unazad slavimo par rođendana manje. I tužni kada se setimo da je nekoliko Uskrsa prošlo bez gostiju, jer već neko vreme nismo na broju. A srećni jer smo upadali na tuđe proslave i osećali se kao na sopstvenim.

I srećni jer su dve mace uganule svoje šapice bežeći od cigana na nekakvom vašaru, dok su ih jurili zbog ukradenog kaiša i puške. I srećni kada se setimo koliko smo puta u toku jedne noći odslušali novu pesmu Željka Samardžića i koliko smo emocija prolili uz nju. I beskrajno srećni jer ni ovog meseca nismo zaboravili na to ko smo, pa pripreme za doček Nove godine ubrzavamo, jer znamo da ćemo se ponovo sresti u čestitkama, poklonima i pismima i ponovo pokazati geografiji da nije uspela da nas razdvoji kilometrima. I tu smo gde smo.

Kraj svake godine donese nam nekoliko važnih lekcija, koje stavljamo u džepove. Ove godine smo naučeni zašto je važno promeniti perspektivu, pa dane, kao nikada do sada, završavamo potpuno zadovoljni. Zadovoljni jer, kao nikada do sada, biramo štiklirane obaveze u rokovnicima umesto papira razbacanih po stanu.

Slavimo uspeh umesto da budemo nezadovoljni stvarima koje su nam se istrgle iz ruku. Izvlačimo lifechanging knjige iz prašnjavih kućnih biblioteka, umesto da jadikujemo nad sudbinom domaće književnosti. Biramo da oprostimo, sebi i drugima, umesto da kutiju uspomena zatvorimo pred trenucima koji nisu bili pravi.

Pripreme za ulazak u novu epohu privodimo kraju. Ovog puta, potpuno drugačije, jer znamo da odluke neće nestati kada prvog januara budemo otvorili oči, jer smo naučili da biramo. I biramo drugačiju perspektivu. Knjige za čitanje pred spavanje ću upakovati najsjajnijim papirom, a fotografije koje me rastužuju ću zameniti novim, koje u meni bude drugačije emocije.

Radovaću se svakoj novoj štikliranoj obavezi, jer sam je sama odabrala. Proveriću svaki svoj mejl, jer se nikad ne zna da li će neki od njih sakriti šansu na koju dugo čekam. Zato valjda NSA i čuva sve naše mejlove. I svaki avion ću ispratiti istom željom, nekom sa početka, da nikada ne zaboravim koliko sam želela da budem ovde, gde sam sada.

A šta vi birate?

Izvor: Lola