EMOTIVNO: Kako je jedna mama prestala da viče na svoju decu?

Mnogo mi znače poruke koje dobijam od svoje dece – bilo da su išvrljane flomasterom na malom komadiću papira ili napisane savršenim rukopisom na papiru s linijama. Ali pjsma za Majčin dan koju sam prošlog proleća dobila od svoje najstarije kćerke, posebno me je, pogodila.

Prvi stih pesme oduzeo mi je dah pre nego što su suze potekle mojim licem.

“Važna stvar o mojoj mami je…ona je uvek tu za mene, čak i kad napravim problem.”

Vidite, nije uvek bilo tako. Tokom veoma rastrojenog života, započela sam jedan nov običaj koji se radikalno razlikovao od načina na koji sam se do tada ponašala. Postala sam osoba koja viče. To nije bilo često, ali je bilo ekstremno – kao prenaduvan balon koji iznenada pukne i svi u okruženju se zbog toga strahovito trgnu.

Pa šta je to bilo s mojom decom, koja su tada imala tri i šest godina, zbog čega sam se gubila? Je li to bilo insistiranje jedne kćerke da otrči po još tri narukvice i omiljene roze naočare kad mi već kasnimo? Je li to što je druga pokušala sama da sipa pahuljice u činijicu i prosula celu kutiju na sto? Je li to što je jedna oborila na pod i polomila mog specijalnog staklenog anđela iako sam joj govorila da ga ne dira? Je li to što se druga stoječki borila da ne zaspe baš kada su meni bili potrebni mir i tišina? Je li to što su se njih dve svađale oko glupih stvari poput koja će prva izaći iz auta ili koja će dobiti najveću kuglu sladoleda?

Da, bile su to te stvari – normalna huškanja i tipični dečiji problemi i ponašanja – koje su me iritirale do te mere da sam gubila kontrolu.

Ovu rečenicu nije lako napisati. Niti je to lep period mog života za sećanje jer, istinu govoreći, mrzela sam sebe u tim trenucima. U šta sam se to pretvorila da sam trebala vikati na dve dragocene male osobe koje sam volela više nego sam život?

Reći ću vam u šta sam se pretvorila. U moje skretanje pažnje.

Preterana upotreba telefona, previše zadataka, ‘to-do’ liste na više strana i jurnjava za savršenstvom, jednostavno su me iscrpili. A vikanje na ljude koje sam volela bila je direktna posledica gubitka kontrole koju sam osećala u svom životu. Naravno, morala sam nege puknuti. Pukla sam iza zatvorenih vrata u društvu ljudi koji su mi značili najviše na svietu. Sve do jednog sudbonosnog dana.

Moja starija kćerka sišla je sa stolice da bi dohvatila nešto, a onda je slučajno prevrnula cielu kesu riže na pod. Dok je milion sitnih zrna letelo po podu kao kiša, oči mog deteta su se ispunile suzama. I tada sam ga videla – strah u njenim očima dok se spremala za tiraniju svoje majke.

“Ona me se boji”, pomislila sam uz najbolnije moguće shvaćanje. “Moje šestogodišnje dete se boji moje reakcije na svoju nevinu grešku.”

S dubokim žaljenjem sam shvatila da nisam majka uz kakvu želim da moja deca odrastaju, niti da tako želim živeti ostatak života.

U nedeljama koje su usledile nakon te epizode, doživela sam slom i prosvetljenje – trenutak bolne saznanja koji me je pokrenuo na ‘hands free’ put, put zaborava svih skretanja pažnje i bavljanje onim što je stvarno važno. To je bilo pre tri godine – godine laganog odvajanja od preterivanja u upotrebi elektronskih smetala u mom životu… tri godine oslobađanja od nedostižnih standarda perfekcije i pritiska društva da ‘radiš sve’. Kako sam se oslobađala svojih internih i eksternih distrakcija, bes i stres koji su kuvali u meni polako su nestajali. S manje tereta na leđima, mogla sam regovati na greške moje dece na mnogo smireniji, saosjećajniji i razumniji način.

– Advertisement –

Govorila sam stvari poput: “To je samo sirup od čokolade. Možeš to obrisati i sto će biti kao nov.” (Umesto da ispustim ogorčen uzdah i prevrnem očima). Ponudila sam se da držim metlu dok ona čisti more pahuljica s poda. (Umesto da stojim nad njom s pogledom negodovanja i neopisive dosade.) Pomogla sam joj da razmisli gdje je ostavila svoje naočare. (Umesto da je postidim što je tako neodgovorna.)

A u trenucima kada čista iscrpljenost i neprekidno kukanje prete da će oduzeti najbolje od mene, ušla bih u kupatilo, zatvorila vrata za sobom i dala sebi malo vremena da dišem i podsetim se da su one deca, a deca greše. Baš kao i ja.

Vremenom je strah koji se vidio u očima moje dece kada upadnu u nevolju nestao. I hvala Bogu, postala sam utočište u njihovim teškim trenucima, umesto neprijatelj od kog trebaju da beže i da se kriju.

Nisam sigurna da bih se setila da pišem o ovoj dubokoj transformaciji da se nije dogodio incident dok sam završavala rukopis za moju knjigu. U tom trenutku sam osetila da mi je život pretrpan i potreba da vičem bila mi je na vrhu jezika. Privodila sam kraju posljednja poglavlja knjige kada se moj kompjuter zamrzao. Iznenada, izmene na tri cela poglavlja nestale su pred mojim očima. Provela sam nekoliko minuta mahnito pokušavajući vratiti poslednju verziju rukopisa. Kada mi to nije uspelo, konusltovala sam i ‘back up’ samo da bih otkrila da je i tamo rukopis nestao nekom greškom. Kada sam shvatila da nikada neću vratiti poglavlja na kojima sam radila, došlo mi je da plačem, ili još bolje, došlo mi je vrištim od besa.

Ali, nisam mogla jer je bilo vreme da pokupim decu iz škole i odvedem ih na plivanje. Uz veliku suzdržanost mirno sam zatvorila svoj kompjuter i podsetila sebe da postoje puno, ali puno gori problemi od ponovnog pisanja ovih poglavlja. Zatim sam rekla sebi da ne postoji apsolutno ništa što bih mogla sada učiniti da bih rešila ovaj problem.

Kad su moja deca ušla u automobil, odmah su znala da nešto nije u redu. “Što nije u redu, mama?” pitala su me jednoglasno nakon samo kratkog pogleda na moje bledo lice. Došlo mi je da vrisnem “Upravo sam izgubila četvrtinu moje knjige!”.Došlo mi je da dlanom razbijem volan jer je sedenje u autmobilu bilo poslednje mesto na kojem sam htela da budem u tom trenutku. Želela sam da idem kući i da popravim svoju knjigu – a ne vozikati decu na plivanje, cediti mokre kupaće kostime, češljati zamršenu kosu, kuvati večeru, prati prljavo posuđe i uspavljivati ih.

Ali umesto toga mirno sam rekla: “Malo mi je problem sada o tome da pričam. Izgubila sam deo knjige. I ne želim da pričam o tome jer se osećam loše.”

“Žao nam je”, rekla je starija kćerka u ime obje. I onda, kao da su znale da mi je trebalo prostora, bile su mirne sve do bazena. Deca i ja smo obavile sve aktivnosti tog dana i, iako sam bila tiša nego obično, nisam vikala i dala sam sve od sebe da se suzdržim od razmišljanja o knjizi. Napokon se dan skoro završio. Ušuškala sam mlađu kćerku u krevet i legla pored starije za uobičajeno ‘večernje čavrljanje’. “Misliš li da ćeš uspeti vratiti poglavlja?”, tiho je pitala moja kćerka. I tada sam počela da plačem, ne toliko zbog tri poglavlja, znala sam da ih mogu ponovo napisati, moj slom se dogodio više zbog umora i frustracije koju podrazumijeva pisanje i uređivanje knjige. Bila sam tako blizu kraja. Na moje iznenađenje, moje dete je pružilo ruku i nežno me pomazilo po kosi. Izgovorila je ohrabrujuće reči poput “kompjuteri mogu biti tako frustrirajući” i “Mogu da pogledam ‘back up’ i videti mogi li ti popraviti knjigu”. I na kraju “mama, ti to možeš, ti si najbolji pisac kojeg poznajem”, i “ja ću ti pomoći kako god mogu”.

Kad sam ja imala ‘problem’, ona je bila tu, strpljivo i saosjećajno me hrabrila ni ne pomislivši da me udari kad sam već bila na dnu. Moje dijete ne bi naučilo ovaj odgovor pun empatije da sam ja ostala ona osoba koja viče. Jer vikanje zatvara komunikaciju, prekida veze, ono čini da se ljudi razdvajaju, umesto da se zbližavaju. Važna stvar je…. moja mama je uvek tu za mene, čak i kad napravim problem.

Moje dijete je to napisalo o meni, ženi koja je prošla kroz težak period na koji nije ponosna, ali iz kojeg je naučila. I u rečima moje kćerke vidim nadu i za druge.

Važno je… da nije kasno da prestanete da vičete
Važno je… da deca opraštaju – naročito kad vide da se osoba koju vole pokušava promeniti.
Važno je… da je život previše kratak da bismo se nervirali oko prosutih pahuljica i zagubljenih cipela.
Važno je… da bez obzira šta se dogodilo juče, danas je novi dan.

Danas možemo odabrati da reagujemo mirno. I dok to radimo, učimo decu da mir gradi mostove – mostove kojima možemo poći kad imamo probleme.

IZVOR:BLOG: Rachel Macy Stafford/devet meseci