Izvinite me za trenutak, odoh da razmazim svoju decu

pixabay.com

Kuća i porodica

Izvinite me za trenutak, odoh da razmazim svoju decu

Nedavno sam bila na rođendanskoj zabavi, kod prijateljicine ćerke, kada se zbio ovaj događaj.

Moja beba je bila oslonjena na moj desni kuk – tamo gde uvek sedi, kada se moje drugo dete, trogodišnjak, obesilo za moju levu nogavicu: „Mama, mama, drži me mama“, zapomagao je svojim dečjim glasićem. Podigla sam ga i držala na drugom boku.

Kada sam se umorila, pokušala sam da spustim bebu dole. Inače, mnogo mrzi kad ga spuštam. Odmah je počela da se dere i vrišti dok je nisam ponovo uzela. Naprečac promenim mišljenje i spustim trogodišnjaka. „Mama, trebaš mi“ rekao je tužnim, plačnim glasom.

Pa sam našla fotelju dovoljno veliku za nas troje i ugurala se s njima sve dok im nije bilo dovoljno. Beba je srećno grickala sir, kada je prišla jedna žena, valjda rođaka moje prijateljice i nagnula se ka meni: „Bolje spusti bebu. Nikada neće prohodati ako je nosiš sve vreme. Spusti je ili ćeš je razmaziti”, zahtevala je.

Usiljeno sam se nasmejala. Uvek smejem kad mi je neprijatno.„Ne, hvala”, mucala sam jer mi ništa pametno nije palo na pamet u tom trenutku. „Da, ti ćeš je baš pokvariti i razmaziti, a i onog drugog isto”, rekla je pokazujući prema mom starijem detetu.

Slegnula sam ramenima, i nastavila sam da držim bebu, kao i uvek, tokom cele zabave. Smejala sam se i šalila, i zaista se lepo provela, ali u sebi sam ključala. Zašto nisam držala do sebe? Zašto joj nisam rekla da gleda svoja posla? Zašto sam uopšte dopustila da me maltretira svojim nepoželjnim savetima za roditelje?

Hej, gospođo? Ako nošenje moje dece znači da ću ih pokvariti, neka bude tako. Svečano izjavljujem da ću imati najrazmaženiju decu na svetu, zato što nikad, ponavljam nikad neću odbiti svom detetu toplinu, sigurnost i udobnost mog naručja. Da li je to jasno?

Ja sam oduvek mislila da „razmaziti decu“ znači kupovati im materijalne stvari koje god požele. Mislila sam da su razmažena ona deca koja kukaju po prodavnici za plastičnim svetlećim pištoljima i šarenim lažama, kako bi time prikrila svoje prave potrebe. Ne kažem da moja deca nemaju te svetleće gluposti, o da, imaju ih, i te kako. Ali ono što im je stvarno potrebno sam ja. Vreme sa mnom. Oboma je potrebno da ih držim i nosim i to mnogo i dugo i često. I ja na to pristajem jer sam njihova mama. To je moja dužnost, moja čast, moj posao. To se zove roditeljstvo.

Dozvolite mi da kažem šta ja sve mogu da radim dok držim svoje dete: mogu da mažem kremu na lice, da se šminkam, perem zube i feniram kosu. Mogu čak i da piškim (i operem ruke) bez da ga spustim. Mogu da kuvam i da usisavam, brišem prašinu. I sve to vreme mogu da pričam sa decom, mazim ih i grlim.

Tako da da, nastaviću da ih nosim na boku, nosiću ih u bilo kojoj vrsti nosiljke, čak ću ih nositi i „na krkače“. Podizaću ih kad god to zatraže, sve dok ne prestanu da traže, jer jednog dana, nećete verovati, prestaće da traže. Kada budu prestali, znaću da sam završila svoj posao. Nadam se da se to neće skoro desiti, ima još dosta vremena dok ne porast i ne budu imali svoje bebe koje će njima tražiti da ih nose. I nadam se da će moja deca znati iz svog sopstvenog iskustva, šta je to što je bebama i deci potrebno.
Samo momenat, molim. Osećam malecke prste kako me vuku, neko hoće da se mazi, hoće da ga podignem, samo zato što mu se tako hoće…

Zato me izvinite, moram da idem da razmazim svoju decu 🙂

Andrijana Maksimović

Izvor: zelenaucionica

Kliknite da komentarišete

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Ostalo u Kuća i porodica

To Top